Bez naslova

Ne znam kako da naslovim tekst, u kome ću da se osvrnem na jednu pojavu. Naziva ima više: Može, recimo… Beskućnik ili Tuga ili Bez komentara ili Sramota ili znak pitanja ili, ovako kako sam i naslovio… Bez naslova.

Mnogo sam ljut, besan jer u dužem vremenskom periodu primećujem jednu pojavu u sred centra Novog Sada. Više je vidim putujući gradskim, a nešto manje uživo. Kada prođem uživo pored te pojave, od siline ljutine, besa, jedva se kontrolišem i čak sam poslednji put i glavu okrenuo. Ne zato da tu pojavu prezirem, već od lične nemoći da se sa time izborim. Ajde, što sam Ja, toga trena, „zaburio glavu u pesak“ ali što ostali, mnogo moćniji od mene ništa ne preduzimaju. Ti koji su moćniji, su svakako na izvorištu te pojave, gledaju je svaki dan. Ako ništa drugo, vide, kada odu na puš pauzu, ili na pauzu, onako u obližnji kafić da se malo opuste. Preko puta, nalazi se Izvršno veće, i ima milicijska kućica. Tačno u liniji, po dijagonali, je ta pojava.

Pojava o kojoj govorim je jedna žena, koja već mesecima, leži na samom uglu gde je Gradska opština. Na uglu ulice M. Pupina i ulice gde skreće autobus na liniji 9. Na semaforu, kada 9-ka skrene iz pravca Petrovaradina, desno, sa te pozicije, kao na dlanu, vidi se žena kako leži na improvizovanom ležaju. Bus tu skrene i žena nam ostaje sa naše desne strane i svako to gleda, samo slepac to ne vidi. Ne znam čija je to nadležnost. Ali je jako ružno i tužno za gledati. Niko iz te Gradske opštine da izađe i ukloni tu ženu, niko iz one milicijske kućice,  nema nameru da priđe i bar pita ženu, ko je, odakle je i zašto to radi. Nema ni komunalne milicije. Ja ne znam šta oni rade u Novom Sadu. U Beogradu vidim prebijaju ljude koga kontrola navata bez karte, te se ruše sa uličnim prodavcima itd… Ne znam da li je ova žena za Centar za socijalni rad. Možda i jeste, ali niko ne izlazi, jer da je izašao, verovatno bi je sklonili na neko prihvatljivije mesto. Ko još može biti nadležan za tu ženu ? Možda neke gradske i pokrajinske komisije, odbori, ako imaju za te svrhe i u tu namenu. Lično me čudi, kako ni jedna lokalna televizija ne prilazi i ne pita ništa i ne slika tu ženu. Možda ih sramota da to ide u javnost.

Tako sam ljut i ogorčen, a pogotovo danas, oko 17.30 i na sceni koju sam video svojim očima. Autobus 9-tka, u kome sam bio, skreće desno za Petrovaradin, i pošto tu ima mali pešački, bus je zastao da propusti pešake. Toga trena, pogledam ulevo, i vidim, žena, na zelenoj površini u neposrednoj blizini mesta gde spava, skida suknju i uhvatio sam na tren, kako brzo diže na gore ! Da li je vršila nuždu ili se prepakivala, ali to je tako ružno bilo, da nemam reči, kako bih opisao tu scenu…

Alo, bre… Vi iz vlasti i nadležni faktori… Kako to možete da trpite i ne priđete i pitate ženu o čemu se radi. Busaju se o prestonici kulture, da su… Grad mladosti, turisti prolaze, ima ih na svakom koraku. A šta vidimo…. Jad, tugu na sred centra. Ne znam šta više da kažem, besan sam, strašno besan i ljut na sve to.beskucnik-jpg_660x330

 

 

Jevrejska narodna pesma

Imam pašče Dženi, Dženi,
čim prst dignem, ono šeni.
Pravo čudo, divno čudo,
kako šeni
pašče Dženi,
kako mače,
krpi hlače,
kako prase
čizme krase,
kako meče
kesten peče.
Pravo, divno čudo!

Imam živo luče, luče,
za kosu me čupa, vuče.
Pravo čudo, divno čudo,
kako luče
kosu vuče,
kako šeni
pašče Dženi,
kako mače
krpi hlače,
kako prase
čizme krase,
kako meče
kesten peče.
Pravo, divno čudo!19390806_796101730544785_4189634573422620921_o

Svetu se ne može ugoditi

18447507_795018977319727_5208663885995659566_n

Vraćao se jedan čovek iz varoši kući i jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od deset-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih usput neki čovek pa reče ocu:

  • To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ti ide pešice; tvoje noge su jače od njegovih. Onda starac sjaše s magarca, a sin uzjaše. Idući tako, malo dalje ih sretne drugi čovek. Videći dečaka na magarcu reče mu:
  • To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice! Tvoje noge su mlađe i jače! Posle toga uzjašu obojica na magarca i pođu dalje. Ali ih sretne treći čovek pa reče obojici. Kakva je to budalaština! Dva matora magarca na jednoj slaboj životinjici! Trebalo bi čovek da uzme batinu pa da vas obojicu izmlati!…
  • Kada su čuli prekor, sjašu obojica i pođu pešice pored magarca. Malo dalje, eto ti i četvrtog čoveka gde im ide u susret: Ala ste vi čudna tri druga!- reče im on. Zar nije dosta da dvojica idu peške , a jedan da jaše? Onda otac reče sinu: Nas dvojica smo svakako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama!
  • To rekavši, obale magarca na zemlju, te mu jedan sveza prednje a drugi zadnje noge. Onda uzmu jedan kolac o koji okače magarca pa ga tako ponesu između sebe. Ali ovo izazva još veći smeh i čuđenje kod ljudi koji su ih sretali i sustizali. Onda otac, bacivši magarca na zemlju, odjedanput poviče: – Svaki je čovek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svetu da ugodi! Pa odvezaše magarca, ponovo ga uzjaše, a sin pođe pored njega pešice.
  • I tako odu kući…

Nadam se, da vam se dopala ova Srpska narodna priča, ako ništa drugo, svakako je poučna.

Indijska bajka

vodan

Jednom je drvoseča sekao drvo na obali reke. Najednom mu sekira ispade iz ruku i pade u vodu. Drvoseča se rastuži i poče glasno da oplakuje svoju sekiru. Njegove vapaje i jadanja ču vodeni duh pa ispuza na obalu. Drvoseča mu ispriča svoj jad. Duh se sažali na njega, zagnjuri se na dno reke, izvadi iz vode zlatnu sekiru, i reče:

-Ej, prijatelju! Nije li ovo tvoja sekira? Ne – odgovori ovaj- nije moja! Duh se opet zagnjuri i izvadi drugu sekiru, srebrnu. Pogleda je drvoseča pa reče:

-Ni ova nije moja! Tada duh treći put zaroni i izvadi iz vode istu onu sekiru koja je drvoseči upala u vodu. Kada ugleda svoju sekiru, drvoseča se obradova i stade toplo da zahvaljuje duhu. Duhu se dopade što je drvoseča čestit, pravedan, savestan, pa dade siromašku i dve druge sekire – zlatnu i srebrnu.

Vrati se drvoseča kući i ispriča svom susedu šta mu se desilo. A taj sused beše pohlepan i zavidljiv. Polete k reci, baci svoju sekiru u vodu, pa poče gorko da jadikuje za nestalom sekirom. Ču njegove vapaje i jadanja rečni duh ispuza na obalu, zatim opet zaroni, izvadi iz vode zlatnu sekiricu, pa ga zapita:

-Da ti nije ova sekira upala u vodu? Kada gramzivi sused ugleda zlatnu sekiricu, ne izdrža, već viknu: -Da, da! To je moja sekira, baš moja! Izbezumivši se od gramzivosti, on polete da otme zlatnu sekiricu iz ruku duha. Ali duh uvide kakav je to čovek i ne dade mu je: -Ne dade mu ni njegovu gvozdenu sekiru, već lažova dobro izgrdi. Tako se gramzivi sused vrati kući praznih ruku.

……..

Iako je reč o bajci, vrednosti pravde, čestitosti, savesnosti nekako u današnje vreme gube trku sa alavošću, što svakako nije dobro. Gramzivost i „vučenje“ samo sebi vode u krivi smer, jer odlaskom na onaj svet, neće se moći poneti.

Beglučenje

Događaj koji se desio pre skoro dva veka, dao mi je inspiraciju, da napišem tekst o radu po kućama, spremanju, sa mogućim „opasnostima“ koje mogu proisteći. Poznajem dosta žena koje spremanjem zarađuju za hleb ili uz svoj posao dodatno. Svaki dinar zarađen puno znači za kućni budžet, tako da o tome je izlišno komentarisati. Taj posao rade osobe koje su manje-više zaposlene preko nekih agencija za održavanje čistoće, kako stambenih zgrada, tako i poslovnih prostora, pa kako već imaju „određenu“ preporuku, često se angažuju kod privatnih lica da rade i spremaju u njihovim kućama i stanovima.

A, šta se to desilo što mi je dalo nadahnuće da napišem tekst, sada ću vam napisati…

Za vreme Turaka, svi seljaci su živeli na „turskoj zemlji“ po beglučkom sistemu. Po dva dana u nedelji, argatovali su spahiji na spahijskoj zemlji. Teško je opisati sve strahote što ih je narod proživeo u sistemu beglučenja. I žene su morale beglučiti. Na jednom od beglučenja, desio se sledeći događaj.

Ružica je bila lepa i stasita žena, popadija iz kuće porodice Stojakovića. Određena je bila da pomogne u kuhinji na čardaku koji je spahija imao na selu. Dok je popadija Ružica razvijala „jufke“ i pekla ih na vrućem saču, bila je napadnuta od jednog  silnika. Da bi izbegla sramotu i nesreću, skočila je kroz prozor. Od tog skoka se povredila i patila celoga života. Tužiti se nije imala kome. Ljudi su imali samo dva načina odbrane: hajduci ili vatra. U šumama je uvek bilo hajduka i čim bi hajduci čuli za neko zverstvo, silnik je plaćao glavom. Drugi način odmazde je bila „vatra“. Kad bezobrazan spahija ujesen napuni  žitnice, posadjeva seno, slamu i drugo, i nađe se tamna, burna, vetrovita noć, onaj u dno duše uvređeni  očajnik ide sa čakmakom, kremenom i trudom, pali sve… Turska vlast je pokušavala da to onemogući kaznama ali je to izazivalo bežanje i raseljavanje seljaka pa je zemlja godinama ležala neobrađena i Turci gladni.

Kucajući ovaj tekst, razmišljam o današnjici, pokušavam neku paralelu povući, jer ipak veliki je vremenski razmak od gotovo dva veka i načinu da li ovakvih situacija ima danas, dok naše majke, sestre, žene spremaju u nekim stanovima i kućama… Kroz glavu mi prolazi zamišljena slika kako žena dolazi u stan da sprema, prethodno se dogovorila sa gazdama, i onda u stanu zatiče, glavu kuće, gazdu, koji eto tu se našao slučajno jer tamo gde je nameravao da ide, nešto je iskrslo, pa da uzme nešto iz stana, onako, čisto reda-radi. Od najviše fizičkog izgleda radnice zavisi da li će je gazda „spopasti“ i pokušati prisiliti na seks i njene moći da se odupre, odbrani jer sirota žena je došla da zaradi za hleb, te joj do seksa, stalo kao do lanjskog snega. Zamišljam npr. 5-ti sprat, gazda nasrće, žena se brani… Može da vrišti pa da je neko čuje, može da se bori, da mu izgrebe lice, pruži otpor i sve učini da ostane netaknuta.

Popadija je skočila, čast odbranila, ostala bogalj… Danas je sve mnogo drugačije, nema više „turaka,“ nema beglučenja ali nasilnika ima, samo u drugačijem obliku.vatra

Ruka-ruci

Inspiraciju za tekst dali su mi političari kako domaći tako i strani. Rukovanje je jedan od najčešćih načina pozdravljanja, ali može biti neugodan i neprijatan. Sigurno ste videli trenutak kada jedno lice u činu rukovanja ne zna kada treba osloboditi ruku licu sa kojim se rukuje, pa onako „drmusa“ gore, dole uz neke veštačke osmehe. Svako to rukovanje ima neko značenje i oslikava karakter ličnosti.

Lično, nisam ni za jak stisak, da se lome zglobovi, ali nisam ni za pružanje mlitave šake, tako da treba imati meru i znati kako to uraditi. Jedno je blagi stisak, a sasvim nešto drugo snažan stisak i još pri trenutku „otpuštanja“ ruke, pojedinac, malo zadrži ruku. To je svojstveno određenom profilu muškaraca, koji stisnu dami ruku, ali onda učine i korak dalje, pa privuku blago sebi, i tako pošalju određeni signal suprotnom polu. Kako to sve izgleda u svetskim razmerama, osvrnuću se u ovom tekstu sa primerima iz davnih prošlih vremena.

Neprijatni vid rukovanja, je rukovanje sa indijancima. Pored jakog stiska šake, od kojeg bi videli svice pred očima, ljudi su prilikom rukovanja sa Indijancima morali da podnesu i petominutno „trešenje“ ruke! Ne zna se da li su kolonizatori Amerike posle desetak takvih pozdravljanja tražili pomoć lekara, ali sigurno da ruku nisu mogli normalno da pokreću bar dva dana. Istina je da je rukovanje i prenosnik zaraznih bolesti, ali je isto toliko istina da je ono za državnike prava napast. Tako je žena višeg poslanika Cejlona iščašila zglob na ruci pozdravljajući se na nekom prijemu sa 500 ljudi! Lord Montgomeri prošao je još gore. Posle jednog puta po Australiji morao je da umota zavojima celu ruku. Vojvoda od Vindzora proklinjao je dan kada je kao princ od Velsa posetio Kanadu. Od pozdravljanja, pored ruke, stradalo mu je i rame. Dugačak je spisak uglednih ljudi koji su „platili danak“ ovakvom pozdravljanju. Na tom spisku je i bivši američki ambasador SAD u Italiji Klara Ljus. Na prijemu u Rimskom vrtu rukovala se sa 2000 osoba. Ruka joj je posle toga bila otečena nedelju dana.

Ponekad i prilikom prijateljskih susreta čoveku presedne rukovanje. Jedna ljudina toliko se obradovala svom prijatelju da mu je prilikom rukovanja slomila mali prst. Njegov prijatelj, ipak nije imao razumevanje za tu vrstu „nežnosti“ pa se obratio sudu i za slomljeni prst dobio odštetu od 700 funti. Tako je i jedan političar za rukovanje dobio 75 funti odštete. Svetski rekord u rukovanju još drži pokojni predsednik Teodor Ruzvelt. Na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beloj kući rukovao se sa 8.513 ljudi! Nije ostalo zabeleženo da li je posle toga pozvao lekare u pomoć…

Sa mojim ličnim primerom nameravam da završim tekst, koji će, nadam se privući pažnju učesnika na forumu. Pre 2 godine dok sam radio u banci kao obezbeđenje jedna starija gospođa tako mi je stisnula šaku da sam ruku jedva iščupao iz ruke, obzirom da me bole zglobovi,  tako je nezgodno na „pola“ šake stegla i to muški, da sam jauknuo u sred banke. Baka ima oko 70 godina, tako da je za svoje godine, stisak neverovatno jak, koji mi nije prijao. Svaki naredni put, bojažljivo sam davao ruku, znajući kako će biti, a Ona, naravno to zaboravila, pa u svom stilu, stisak do bola… Prisutni su se nasmejali, dok sam ja sa bolnom grimasom gledao u svoje ruke i „otresao“ bol. Da je baka „zadržala“ ruku, kod rukovanja, pri otpuštanju, onda bih se „malo zabrinuo“.ID-10071979_zps24f5723a