Hajduk po čuvenju

Petar_Popović_Pecija

Petar Popović-Pecija, beše najčuveniji hajduk polovinom 19 veka u Krupskom kraju. Rodio se u Buševiću oko 1826 godine. Odrastao je sa stricem koji ga je svačemu učio i naučio, preslicu šarati, gusle sadeljati, konja jahati i pticu u letu iz puške ubiti. Posle smrti strica od ruke muslimana i njegove osvete, odmetnuo se u šumu jer povratka više nije bilo. Krstario je kroz više nahija i svetio se gde god je čuo za neko nasilje.

Kad je jednom čuo da se iz Krajine šalje u Stambol 17 hrišćana na robiju, On nađe 2-3 pogodna druga i po dolasku pratnje, pripucaše, neki turci izginu a neki pobegoše. Pecija oslobodi nesretnike i oni se raspu kod koji.
Godine 1858 godine buknula je Duljanska buna, koja je u krvi ugušena, međutim Pecija je ostao u šumi da brani nezaštićenu raju. Velika potera suzila mu je obruč i biva živ uhvaćen i bačen u Bihaćku tamnicu. Pecija je oteran u Tursku gde se za njega zainteresovao ruski konzul i uz novce uspeo je da ga spase.

Na sam početak bosanske bune od 1875 godine, otišao je u Bosansku krajinu i u borbama poginuo.

***** Ovo je kratak zapis o hajduku Peciji i njegovim delima. Nadam se da je privukao pažnju prilikom čitanja i oživeo nam sećanja, na sada davna vremena.

Advertisements

Parola „Snađi se“

jna-amblemJoš od juče vodim debatu na jednom vojnom forumu, koja mi je neshvatljiva, ne toliko zbog naziva teme, već uspomena koje se iznose. Te uspomene odnose se na služenje vojnog roka, i nalaženje razloga, da se ode kući, ali ne na regularan način.

Pa tako da bi se otišlo kući, izmišljaju se razni razlozi, a sve u cilju da se dočepa kuće. Ja kada sam otišao u vojsku i onoga trena kada sam prešao prag vojnog objekta, toga časa, sam se sa time pomirio. Jednostavno, tako treba, pomiriš se i misli tako postaviš. Kući se ide onda kada se obavi obuka, a to znači posle 5-6 meseci (govorim za period služenja JNA u SFRJ). Odlasci pre toga roka, trebali su imati valjan razlog i istinit. Međutim, nije tako. Pojedinci i posle nepuna dva meseca, izmišljali su razloge kako bi prevarili starešine i ostvarili cilj. Od svih razloga, tipa: „Ženi mi se brat“, „Udaje mi se sestra“, „Treba da kumujem“ i slično; jedan je ovako ostvario svoj cilj. Tražio je da mu od kuće pošalju telegram, da su mu roditelji imali saobraćajni udes i da mora ići kući. Napravio je tužnu facu i skrušeno saopštio starešinama. Pustili su ga, i On, sav sretan otišao je…

Pročitao sam više puta i još sam u šoku. Reći, da su vam mama i tata imali udes /a nisu/ i sa takvom laži nastupiti, i isposlovati cilj, krajnje je bezobzirno. Da li je taj, tada vojnik, pomislio: „Šta ako ovim prizivam nesreću“… i ne daj bože, nešto se desi, zbog mog eto, hira da vidim kuću“ ! Čisto sumnjam, jer parola „snađi se“ iznad svega je. Nakon žustre polemike i pravdanja da je bila 1991. godina, te okolnosti takve, pa je zato „zbrisao“, verovatno je očekivao da ću biti blagonaklon i razumeti taj gest. Nisam bio „mekog“ srca, najviše zbog razloga koje je naveo i tako mogao da prizove neku nevolju.

Na kraju sam odustao od dalje rasprave, jer sam vidno uzrujan, a lik mi je napisao ove reči:

P.S. Roditelji su zivi i zdravi i dan danas posle 26 godina….hvala na pitanju..

Olimpijske priče iz davnina

1/ Pobednici prvih igara u Atini 1896. uopšte nisu dobijali zlatne medalje. Pobednici su dobijali srebrnu, drugoplasirani bronzanu, a trećeplasirani – nikakavu medalju.

2/ Ništa nije bilo tako ubogo kao deljenje medalja – zapisao je jedan novinar o pariskim Igrama 1900. Nagrade su bile bezvredne; neki je sportista za drugo mesto dobio – kišobran.

3/ Sudije su 1908. u Londonu diskvalifikovali Amerikanca Carpentera zbog ometanja domaćeg takmičara  Halswella. Trka na 400 m je zbog toga ponovljena, ali ni ostali Amerikanci u znak protesta nisu hteli nastupiti. Tako je Halswell do zlatne medalje došao trčeći – sam.

4/ U Stockholmu 1912. najzanimljiviji su verovatno bili rvači, kojima tada borbe nisu bile vremenski ograničene. Šveđanin Ahlgren i Finac Bohling borili su se u poluteškoj grupi 9 sati. Sudije su tada prekinuli meč, proglasivši obojicu – drugim.

5/ Siromašni engleski zidar John Kelly hteo je nastupiti na elitnom takmičenju veslača u Henleyu. Nisu mu dozvolili. Odselivši se u SAD, dvostruko se “osvetio”; osim što je postao upešan građevinski preduzimač, triput je pobedio na još elitnijem takmičenju od Henleya – na olimpijskim igrama u Antwerpenu 1920. i u Parizu 1924. A “osvetila” su ga i deca; sin je dvaput pobedio na onom istom takmičenju na koje svojevremeno nisu pustili oca, dok mu kći Grace nije niko drugo do – princeza od Monaca.

6/ Englez Philip Noel-Baker, dobio je na igrama u Antwerpenu srebrnu medalju kao drugoplasirani u trci na 1500 m, a 1952. – Nobelovu nagradu za mir.

7/ Iako je Francuz Jules Noel u Los Angelesu 1932. bacio disk dalje od svih, nije dobio nijednu medalju. Naime, sudija je u to vreme gledao trku na 5000 metara, pa Noelov najbolji hitac nije ni video ni priznao. Ta ista trka koju je gledao pomenuti sudija s diska, bila je zaista uzbudljiva, a posebno njene posledice. Finac Lethinen zakrčio je na trenutak put Amerikancu Hillu, te je na cilju bio za prsa bolji i dobio zlatnu medalju. Gledaoci su negodovali, ocenivši da bi “zlato” trebalo pripasti njihovom trkaču. Finac je ipak sve iznenadio; nekoliko nedelja kasnije poslao je svom protivniku sa staze, Hillu, pola svoje medalje.

**** Da li će biti zanimljivih slučajeva na predstojećim Letnjim Igrama 2020. u Tokiju, tek ćemo videti. Gore navedene zanimljivosti, ipak su iz davnih vremena, a od tada, do sada mnogo toga se promenilo.11-2.jpg

Iz arhive – 1976. godina –

PIK „BEOGRAD“

Nadomak glavnog grada je najveći kombinat u zemlji. Ovo društveno gazdinstvo zapošljava oko dvadeset pet hiljada radnika. Pored ostalih kultura, na oko dvadeset tri hiljade hektara bila je posejana visokorodna domaća sorta pšenice. Rekordni prinos je premašio osamdeset metarskih centi po hektaru, a prosečan prinos iznosio je oko šezdeset metarskih centi po hektaru.                                                                                                  Ovogodišnji rod i prinos pšenice u našoj zemlji premašio je sva dosadašnja. Prosečan prinos u društvenom sektoru je oko četrdeset četiri metarske cente a u privatnom sektoru oko dvadeset šest metarskih centi.

********** Četr23621322_864671530354471_3307916692507222051_ndeset godina kasnije, ništa više nije kao pre. Niti ima te države niti kombinata u tim razmerama.

Tesla i Ajnštajn -relacije-

Evo nekoliko interesantnih navoda, na toj relaciji, pa se nadam da će vam se dopasti…
Teslinom srpstvu bilo je slično Ajnštajnovo jevrejstvo.Oba naučnika bila su posvećena nauci i dobrobiti čovečanstva i nijedan nije bio ravnodušan prema sudbini svoga naroda. Kao što se Tesla odnosio prema svom srpskom narodu i Ajnštajn se na sličan način odnosio prema svome jevrejskom narodu, identifikujući se sa njime, naročito u sudbonosnim trenucima. Sličnost Teslinog srpstva i Ajnštajnovog jevrejstva može se dovesti u vezu sa sličnim istorijskim sudbinama jevrejskog i srpskog naroda i njih dvojica kao najvećih reprezentanata svojih naroda.


Prvi naučni radovi i jednoga i drugoga bili su tematski isti. Kada se postavljalo pitanje izbora između politike, slave i počasti sa jedne strane i nauke sa druge, oba su se opredelila za nauku. Ima još jedna dodirna tačka između Tesle i Ajnštajna, a to je nezahvalna Amerika, koja ih je za vreme Drugog sv. rata podjednako tretirala kao ličnosti visokog rizika, a ne kao građane koji su uveličali njenu slavu.

Albert-Einstein-e-Nikola-Tesla
I na kraju ima jedna razlika..“Narod koji poštuje svoje velike ljude zaslužuje poštovanje“..U vezi stim, ne znamo da je iko ikad, od Jevreja negirao jevrejstvo velikog Ajnštajna, a ima među Srbima onih koji su ravnodušni na srpstvo velikog Nikole Tesle. To ipak nije stav srpskog naroda, već medijski glasnih pojedinaca iz sloja elite srpskog naroda.

Slobodan dan

Pre nekoliko dana najavio sam firmi da mi treba slobodan dan. Razlog sam naveo dolazak sestre sa ocem, jer treba da odnesu nalaze u Klinički centar Novi Sad i da hoću da se ostatak dana odmorim. Nisam bio na odmoru od maja meseca, a i to, što sam bio, beše desetak dana odmora od 2016. godine. Odmor za ovu godinu još nisam dobio, tako da od maja meseca non-stop radim, stojeći gotovo svo vreme kod vrata banke (ova dva meseca) i zaista sam umoran. Pre banke do septembra meseca, imao sam da je nazovem lakšu „sedeću“ poziciju.

Međutim, sestra javlja da nisu nalaze skupili i da neće doći danas, što mi je malo poremetilo dan. Pozvao sam partnerku da dođe pre posla, da se „malo volimo,“ međutim, ima obaveze i ne može doći, tako da ni od toga ništa. Ritual u nastaloj situaciji beše jutarnja kafa, paljenje Tv-a, pa onda umivanje, priprema nešto između doručka i ručka, te sam malo veša potopio da ručno operem. Ustao sam sa ukočenim i bolnim vratom, te posle par vežbica, sve je izgledalo dosta drugačije. Na Tv, govore o vakcinama, u smislu Za i Protiv, imunolog i osoba koja kao nije protiv vakcina ali zastupa onu drugu „stranu“. Pogledam u mobilni i isto tema oko toga i krene debata. U jednom trenutku sam rekao, da Mi rođeni 1960. tih godina smo vakcinisani i da nam ništa ne fali, niti smo pomišljali da odbijemo vakcinu. I rekao sam još, da, ako je već tako, što ne naprave isti onaj sadržaj vakcine, koji je bio, tih 60 – tih godina, ako već ove nove su sumnjive. Na to sve moje, jedna od aktera debate na fejsu, reče u stilu, da ne može da shvati koliko još ljudi ima glupih da ne shvataju, da one vakcine iz tih mojih vremena, nisu iste kao ove iz sadašnjih… U prevodu, ja sam glup…

Jedna sitbig_1468926957--Posao-i-odmor-naslovnanica, ulaženje u statuse, debata, pokvarila mi je dan, te sam još uvek opterećen time. Nisam ni trebao čačkati telefon, već jesti, veš oprati i slušati muziku. Ali, eto, te nove tehnologije su me izbacile iz takta. Za promenu, uključio sam računar, i pišem ovaj osećaj, dok je mobilni ostavljen po strani. Koliko vidim, prošlo je i skoro pola dana već, i ono što je korisno a to je da sam bar tih par komada veša oprao, ako ništa drugo.

Idem da leškarim, uz muziku i da se isključim iz svega, kako bih „spasao“bar ovaj drugi deo dana.

Darvinov zaštitnik

Tomas Henri Haksli (1825-1895) bio je Darvinov prijatelj i „pas čuvar“.

„Što se tiče džukela koje će lajati i zavijati, naoštriću kandže i biću spreman“, napisao je Haksli u pismu Darvinu kada je pročitao „O poreklu vrsta“. U stvari, on je branio Darvina od mnogih verbalnih napada i vrlo brzo su ga prozvali „Darvinov pas čuvar“. Sam Darvin bio je oduševljen ovim čovekom koji je imao smisao za britki humor, a kasnije je zapisao da je „sevao kao munja i oštrica noža“. Iako je Darvin od njega bio stariji šesnaest godina, bili su odlični prijatelji.                                                                                Haksli je u sedamnaestoj godini počeo da studira medicinu, zajedno sa svojim bratom Džejmsom, a potom je radio kao lekar na brodu britanske mornarice. Dok je putovao, napisao je nekoliko referata koji su objavljeni u časopisu  Britanskog kraljevskog društva, čiji će član uskoro postati. Nakon objavljivanja knjige „O poreklu vrsta“, Haksli je zaista nastupao kao Darvinov zaštitnik i izborio se sa svima koji su ga kritikovali. Kasnije je, u svom delu „Mesto čoveka u prirodi“, pomenuo sve te protivnapade.

Posle 1870. godine, postao je  veoma zauzet obavezama u Kraljevskom društvu i nije mogao da posvećuje mnogo vremena istraživačkom radu. Bio je i član Londonskog odbora za obrazovanje. Zalagao se za promene u nastavnom planu u programu, da se naglasak sa starogrčke i latinske filozofije prebaci na čitanje, pisanje, matematiku i prirodne nauke, čime je umnogome, doprineo sistemu osnovnog obrazovanja u Engleskoj. Smatrao je, takođe, da je proučavanje religijskih tekstova od vrhunskog značaja, jer „oni uče ljude razlici između dobra i zla, što ih, same po sebi, čini književnim delima“. Posle 1885, posvetio je svoj život književnosti i okrenuo se filozofskim i religijskim tekstovima, a umro je juna 1895. godine u Istborou, u Engleskoj.

….. Darvinovo otkriće evolucije, koje je nauci otvorilo mnoga vrata, ne bi bilo moguće bez pomoći drugih. Na njega su snažno uticali njegovi prethodnici i drugi veliki naučnici njegovog vremena, ali, što je najvažnije, imao je bezrezervnu podršku prijatelja, koji su, svi do jednog, goreli od želje da otkriju istinu.23231427_860791957409095_3439558710093808612_n