Vrednosti

kekec002

Vi se sigurno sećate Čitanki, Veselih Čitanki, te Dečjih Novina, Kekeca itd…
To je bilo doba skromnosti, mira, poštovanja među decom, mladima i ljudima. U jednoj rečenici – doba u kome onaj ko je imao nije se time hvalio, a onaj što nije imao, nije se osećao manje vrednim.
Sve ovo beše u socijalističkom sistemu koji je potrajao tamo do kasnih 1980-tih godina, a potom sve je nestalo u vrtlogu promena, upliva novca koje su podelile ljude. Ta podela ljudi po raznim oblastima, danas je najviše izražena, kako u materijalnim stvarima, pa sve do politike.
Neću vam reći ko non-stop deli i pravi podele među narodom, iako je to više nego očigledno. Sam slep čovek može to da ne vidi.

Advertisements

Linkej našeg vremena

10906207_410856815735947_5811786197613424663_n

Stari Grci su imali mit o Linkeju, Afarejevom sinu, koji je mogao videti, i kroz drvo, i kroz kamen, i kroz zemlju, i znati sve šta se tamo zbiva. Otuda i Aristotelova izreka: „Ako budeš čovek od oka – od Linkeja ćeš imati oko oštrije“. A Balkan je dao i Linkeja našem vremenu – Nikolu Teslu, koji je gledao u  budućnost, i kazao nam kako ćemo u njoj živeti. 19. vek mu je ispleo venac slave, 20-ti podario oreol besmrtnosti, a 21. ostvario vizije…

U Večernjim satima prvog dana pravoslavnog Božića 7 januara 1943 u razbacanom krevetu hotelske sobe na 33 spratu, ležao je starac, stežući grudi, pokušavajući da zaustavi bol koji ih je razdirao.

Osećao je da umire, a ni na kraj pameti mu nije bilo da ga ubijaju ! „Malo zgrčen u licu, sa zaledjenim sažaljivim izrazom, skoro osmehom, nešto ga je moralo jako uzbuditi, i ugasio se kao sveća“, zabeležio je Sava Kosanović, 7.januara 1943 godine.

*** Preminuo je na današnji dan. Ovo je kratko sećanje na velikog naučnika i delo koje je iza njega ostalo.

Žena – Heroj

10917078_409394655882163_8052066726437528271_n

Setih se nešto žena učesnika NOB-a i žrtve koje su podnele za slobodu u kojoj smo živeli punih pola veka. Jedna od njih je svakako, Mitrović Vukica, te kao sećanje napisao sam ovaj kratki tekst.

Mitrović Vukica (1912 – 1941), učesnica NOB-a i narodni heroj Jugoslavije. Rođena je u Svetom Stefanu. Osnovnu školu i dva razreda učiteljske škole završila je na Cetinju, a 1932. godine njena porodica se preselila za Beograd.

Radila je kao daktilografkinja i kao tekstilna radnica. Članica Komunističke partije je postala 1933. Radila je u redakciji partijskog lista „Komunist“. Prilikom policijske akcije aprila 1935. godine bila je uhapšena i mučena u zatvoru „Glavnjača“. Oslobođena je zbog nedostatka dokaza. Prilikom sukoba sa policijom 6. oktobra 1941. teško je ranjena i uhvaćena.

Prebačena je u logor na Banjici. Na streljanje je izneta na nosilima. Za narodnog heroja je proglašena 1945. godine.

Sava Tekelija

49276772_1121869074634714_8047698613012267008_n

Na slici je Sava Popović Tekelija. Hronološki je njegov život izgledao ovako:

1761. – rođen u Aradu                                                                                                                               1785. – diplomirao pravne nauke u Pešti                                                                                           1786. – doktorirao u Pešti                                                                                                                         1790. – stupio u državnu službu, učesnik Temišvarskog sabora                                                 1792-1798. – bio sekretar Ugarske dvorske kancelarije                                                                 1796. – pokušao da osnuje zadužbinu za školovanje srpske dece iz Arada                             1801. – napustio državnu službu                                                                                                           1805. – objavio program za obnovu srpske države                                                                           1810. – osnovao fond za nagrađivanje najboljih propovednika                                                   1838. – izabran za doživotnog predsednika Matice sprske, u Pešti osnovao svoju zadužbinu za pomoć darovitim siromašnim srpskim studentima – Tekelijanum                 1840. – sve svoje imanje zaveštao Matici srpskoj i Tekelijanumu                                                 1842. – umro u Aradu

U tekstu koji sledi, opisaću najznačajnije delove iz života Save Tekelije, naslanjajući se na pojedine godine iz gore navedenog hronološkog opisa. Možda je manje poznato da se Sava Tekelija bavio intenzivno pitanjem oslobađanja srpskog naroda od turske vlasti. Nije mu bila strana pomisao o preseljenju u Srbiju i podizanju ustanka, kao ni isticanje da on lično treba da  bude vladar oslobođenih Srba, za šta je navodio da ima podršku i Dositeja Obradovića, uglednog pisca, ustaničkog ministra prosvete i zagovornika racionalističke misli. Bio je pristalica Dositejeve ideje da je obrazovanje glavni pokretač srpskog naroda ka boljoj budućnosti, a Dositej je u njemu video jednog od mogućih sastavljača nove srpske istorije. Tekelija je održavao kontakte sa Petrom Novakovićem Čardaklijom, trgovcem, oficirom i diplomatom iz vremena Prvog srpskog ustanka, kao i sa Teodorom Filipovićem, pravnikom, profesorom Univerziteta u Harkovu, sekretarom Praviteljstvujućeg sovjeta i zakonodavcem.

Tokom 1805. godine načinio je u Pešti geografsku kartu srpskih zemalja koje su, po njemu, obuhvatale Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, Dubrovnik i Crnu Goru. Kartu je štampao ćiriličnim pismom i nekoliko stotina primeraka kao poklon poslao u Srbiju, dok je nešto manje poneo sa sobom kada je 1811-1812. putovao u Rusiju radi rešavanja pitanja porodičnog nasledstva.

Najznačajnije je, ipak, ono što je učinio kao dobrotvor Matice srpske, osnovane 1826. godine u Pešti, i kao osnivač Tekelijanuma. Teodor Pavlović koji je bio sekretar Matice, urednik njenog Letopisa i glavni zamajac njenog rada u ovom periodu, uvideo je da će bez pomoći uglednih i bogatih Srba teško moći da od Matice srpske načini jaku i poštovanu ustanovu na polju srpske kulture. Zbog toga se obratio Savi Tekeliji koji je 1833. godine darovao Matici 100 forinti srebra, a ona njemu u čast posvetila drugu svesku svog Letopisa za 1833. godinu. Pavlović je uspeo da izborom Tekelije za doživotnog predsednika na sednici održanoj avgusta 1838. ovu istaknutu ličnost potpuno veže za Maticu srpsku. Time počinje Tekelijina era u ovoj instituciji u kojoj je pokušao i da osnuje komisiju za jezička pitanja. On je izričito zahtevao da se Letopis pridržava crkvenoslovenskog jezika i starog pravopisa i bio je zagovornik krajnjeg konzervatizma u književnim pitanjima. Živo je učestvovao u radu Matice srpske iako već u dubokoj starosti, bio je zainteresovan za njen napredak,  što je pokazivao dolaskom na sednice, i neprestanoj finansijskoj pomoći. Mislio je, da Matica, treba da preraste u Srpsku akademiju nauka. Te 1838. godine, odlučio je da sve svoje imanje u vrednosti od 400.000 forinti srebra zavešta u dobrotvorne svrhe, a u Pešti je osnovao zadužbinu, „Zavedenije“ – kasnije nazvano Tekelijanum, u kojem je u početku 12, a kasnije i više, studenata imalo besplatno stan, ogrev i nešto novca za godišnje izdržavanje. Ovaj ugledni plemić je od Tekelijanuma želeo da načini centar srpskog kulturnog života.

Testamentom iz septembra 1840. godine celokupno svoje imanje ostavio je Tekelijanumu, iz kojeg će izlaziti jedna nova inteligencija koja će u srpskoj kulturi odigrati značajnu ulogu. Imanje se sastojalo od gotovine u obveznicama, 40 lanaca zemlje, 9 kuća u Aradu i 2 u Pešti, što je u ono vreme Tekelijanum činilo najbogatijom zadužbinom u Austrijskoj monarhiji. Lična biblioteka od 4.000 naslova sa 9.000 tomova predata je kao poklon-zbirka 1843. godine Matici srpskoj, gde je postala jedan od temelja Matičine biblioteke, koja je od tada jedna od najznačajnijih ustanova ove vrste u srpskom narodu. Ovaj veliki mecena bio je priložnik knjiga i za Narodnu biblioteku u Beogradu.

Još za njegovog života počeo se stvarati kult ličnosti Save Tekelije, čemu je najviše doprineo Teodor Pavlović preko svojih Srpskih narodnih novina u Pešti. Sećanje na Tekeliju održavalo se u kulturnim i političkim krugovima Srba u Ugarskoj, a posebno i trajno u Matici srpskoj. Umro je 21. IX / 3. X 1842. godine u Aradu, a sahranjen je u crkvi Sv. Petra i Pavla u ovom gradu.

Na današnji dan

10885096_408351792653116_6904612063239933252_n (1)

Da je živ Branko Ćopić imao bi danas tačno 104 godine. Naš veliki književnik i pisac rodjen je na današnji dan 1915 godine u Hašanima selu u Bosanskoj Krajini tada u Austrougarskoj…

Imao je visok osećaj za pravo i pravičnost i u najtvrdje doba komunizma otvoreno je kritikovao pojave tadašnjeg društva te behu proganjan od tadašnjih vlasti… Ti progoni su u velikoj meri uticali da pisac digne sam ruku na sebe i liši se života.
Njegova upečatljiva dela su svakako Ježeva kućica i Orlovi rano lete…

Zanimljivosti o kafi

zrna

Prema legendi etiopijski pastir po imenu Kaldi je prvi otkrio dejstvo kafe, tako što su njegove koze jele svetlo crvene bobice sa neobičnog drveta na njegovom imanju, postale su euforične i energične, pa je i sam probao bobice,  a nedugo zatim počeo da pleše uz svoje stado.

Dobio je naziv „Najsrećniji pastir, u srećnoj Arabiji“. Prema velikom broju istoričara prva afrička plemena koja su konzumirala crvene bobice dodavali su im životinjske masti i mesili u kuglice koje su im davale energiju.

1746. Švedska je zabranila kafu.

1777. Federik Veliki Pruski je izdao akt kojim ohrabruje Pruse da piju pivo za vreme doručka, a ne kafu.

Finska je zemlja u kojoj se pije najviše kafe za njom slede Norveška, Island, Danska… Stoughton je grad u SAD  u kome je prvi put izmišljena pauza za kafu. Betoven je zahtevao da se svaka šolja kafe spremi sa šezdeset zrna kafe. Balzak je navodno pio pedeset šoljica kafe dnevno.

**** Ovo su neke zanimljivosti o kafi, istorijatu, koje su mi se učinile zanimljivim pa sam ih ovde zabeležio.

 

Svet poznatih – 21 –

images (2)

Napomena – slika je preuzeta sa neta u cilju ilustracije objave, a radi se o sledećem:

Jedna od Hitlerovih najvećih ljubavi  bila je i Blondi, njegov nemački ovčar. Provodio je bezbrojne sate trenirajući je, a kada bi se razbolela, padao je u maničnu depresiju i čak ni njegovi generali i savetnici nisu smeli da mu izađu na oči, a kamoli da mu saopšte neke loše vesti. U aprilu 1941. godine Blondi je dobila štenećak. U trenutku kada su sovjetske trupe ušle u Berlin, Hitler je razmišljao o samoubistvu i odlučio se za cijanid. Da bi proverio efekte efikasnosti cijanida, naredio je da se smrtonosna doza prethodno isproba na jadnoj Blondi.

Dva vojnika su je izvela iz bunkera, vezali su je lancem za stub i ubrizgali otrov u vrat, a Hitler je izvirivao kroz vrata i gledao užasnu smrt svog voljenog ljubimca kako bi se sopstvenim očima uverio da otrov deluje. Međutim, kada je shvatio kakva ga agonija čeka, odlučio je da ipak prekrati sebi muke pištoljem.

*** Na kraju, moram istaći detalj, koji me „mučio“ tokom pisanja, a to je da neko ne pomisli da ovom objavom „afirmišem“ lice koje je milione ljudi zavilo u crno. To mi nije naravno bio cilj, te Vas molim da tekst pravilno protumačite.