Kratke objave – 2

Jedan od NAJVEĆIH AKVARIJUMA u Evropi nalazi se u Monaku, u podzemnim prostorijama Okeanografskog muzeja u ogromnoj klisuri Sveti Martin.

U zgradi su uređene bogate naučne knjižnice, laboratorije i svečana dvorana za održavanje predavanja i naučnih skupova.

Kratke objave – 1

Naziv PAPRENA CENA je veoma starog porekla. U stara vremena je potražnja bibera bila dosta velika, a pošto je biber stizao u Evropu dugim i nesigurnim putevima, to je njegova cena bila veoma velika.

Ponekad veća od cene zlata. Zato se za preterane cene počeo upotrebljavati izraz „paprena cena“ ( biber je imao naziv papra ).

Подсетник

На данашњи дан 1826. у Пешти је основана Матица српска.

Занимљиво је да су најзнаменитија српска национална институција – Матица српска, и најзначајнија политичка личност српског народа северно од Саве и Дунава – Светозар Милетић, угледали света истог месеца и исте године: фебруара 1826. Матица је основана 16, а Милетић је рођен 22. тога месеца. Матица српска је основана на иницијативу Јована Хаџића и богатих српских пештанских и будимских трговаца Гаврила Бозитовца, Јована Деметровића, Јосифа Миловука, Петра Рајића, Андрије Розмировића и Ђорђа Станковића.

Највећи прилог приликом оснивања даровао је Књаз Милош. То књижевно и културно друштво, које је одиграло огромну улогу у процвату науке и културе Срба у Војводини, убрзо је прерасло у најважнију културну институцију српског народа уопште.

Prošlost – 63

Kraljevo iskušenje

Ovo je kratka priča koja mi se učinila zanimljivom a reč je o sledećem:- Ministar Genčić, ispraća Kralja Milana na železničku stanicu. Znajući kraljeve poroke, ministar Genčić obraća se oficiru, pratiocu kralja, sledećim rečima : „Sačuvajte mi naše veličanstvo od iskušenja“… Mislim, da je ovo ministar više rekao u očaju, jer ko može koga sačuvati od iskušenja, pa makar bio i sam kralj u pitanju.

Ovaj detalj bio je u seriji „Kraj Dinastije Obrenović“ pa sam odlučio da ga ovde podelim.

Rijeka – po Rapalu

Kao nastavak prethodne objave o razgraničenju sa Italijom, evo osvrta na status Rijeke, i položaja Južnih Slovena. Naime, po Rapalskom ugovoru Rijeka nije pripala Italiji, već je imala da postane slobodan grad, nezavisna država.

Ali Rijeka nije nikad dostigla taj nezavisni položaj, jer joj pesnik-avanturst D’Anuncio sa svojim italijanskim vojnicima bio silom nametnuo svoju vlast. Kad je, poglavar Riječke državice Zanela hteo da svojom policijom izbaci D’Anuncija iz Rijeke, italijanska ratna lađa usidrena u Riječkoj luci rasterala je hicima iz topova malu Riječku vojsku. Tako je oružana sila Kraljevine Italije učinila kraj samostalnosti Rijeke i zagospodarila nad gradom kome je italijanska vlada bila garantovala nezavisnost jednim međunarodnim ugovorom.Nasilni karakter italijanske okupacije Rijeke potrajao je do 1924. godine. 25. januara te godine zaključen je u Rimu t.zv ugovor o italijansko-jugoslovenskom prijateljstvu kojim su Nikola Pašić i Momčilo Ninčić priznali Musoliniju neograničeni suverenitet nad Rijekom.

Nakon ovog drugog Rapala nalazilo se sada ukupno oko 650.000 Južnih Slovena / Slovenaca i Hrvata / pod vlašću italijanske države, koja je sve učinila da ih raznarodi. Ni sa jednom drugom narodnom manjinom u Evropi nije postupano tako nasilno kao sa ovim Slovenima u Italiji. Njihov jezik za kratko vreme bio je istisnut iz državnih ureda, sudova, opština, škola pa i iz same crkve. Sa teškim pretnjama pokušavalo se zabraniti njegovu upotrebu i u privatnom životu, zatim, redom su uništavane slovenske i hrvatske prosvetne i privredne ustanove do poslednje; zabranjena je slovenska pesma i svako društveno i zabavno sastajanje Slovena; uskraćena im je i dozvola za izdavanje hrvatskih i slovenskih novina kao i onemogućeno čitanje knjiga na maternjem jeziku; kažnjavano je davanje imena slovenskih krštenih imena slovenskoj deci a silom su nametana italijanska prezimena da bi se od njih napravile Italijani.Sa ovakvim sredstvima svemoguća italijanska vlast i to pre fašizma, htela je da što pre izbriše i poslednji trag Slovenstva u ovim našim krajevima.Po dolasku Musolinija na vlast sistematski su mere upotrebljavane protiv slovenskih rodoljuba, koji nisu hteli da se iznevere svome narodu, i najkruće kazne. Mnogi su bili utamničeni i mučeni pa potom od „Specijalnih tribunala“ osuđeni na robiju ili na smrt.Ovo pravo mučeništvo Južnih Slovena, pod Italijom potrajalo je 25 godina a da se za to vreme protiv toga nasilja nije podigao nijedan italijanski glas, niti iz Italije, niti iz slobodnog inostranstva.

Razgraničenje sa Italijom

Posle I sv. rata Italija je oružanom silom zauzela veliki deo južnoslovenske narodne teritorije, naime celi primorski pojas od Triglava i ušća Soče do Snežnika i Bakarskog zaliva, i severnu Dalmaciju od Velebita do vrela Cetine, sa svim Kvarnerskim otocima i s najvećim delom Dalmatinskih.

Italija je htela da prisvoji sve te krajeve, ma da je u njima velika većina stanovnika južnoslovenskog roda i jezika.Svoje pravo na ove naše zemlje temeljila je na Londonskom paktu kojim su joj Velika Britanija, Francuska i Rusija obećale taj deo naše teritorije kao cenu za ulazak u rat protiv Nemačke i Austro-Ugarske. Predstavništvo Jugoslavije se na konferenciji borilo protiv toga da se Italiji odobri ta aneksija naših krajeva. Jedini saveznik bila nam Amerika sa Vilsonom, ali usled neprijateljskog držanja senata prema njemu, ta pomoć se izgubila a onda je došlo do popuštanja i sa naše strane.

Epilog – Kraljevina SHS priznala je suverenitet Italije nad čitavom Primorskom Slovenijom, nad većim delom Kranjske, skoro celom Istrom, gradom Zadrom s bližom okolinom, svim Kvarnerskim otocima osim Krka, i Dalmatinskim otocima Lastovom, Sušcem i Paladružom. Ostatak Dalmacije i sitni okrajak Istre ostali su u Jugoslaviji.

Ovim ugovorom naš narod je pretrpeo veliki teritorijalni gubitak kao i to što nije bila ugovorena nikakva zaštita za naš živalj koji je ostao pod Italijom, dok su neznatne italijanske manjine u Dalmaciji dobile povlastice koje su im davale veća prava nego jugoslovenskim građanima!

Bečka anegdota

Još dok su živeli u progonstvu u Beču, Miloš i Mihailo su često odlazili na konjske trke. Knez Mihailo je bio jahač i veliki ljubitelj dobroga soja konja.

Ceo Beč se prilikom čuvenih proletnjih kavalkada u Prateru divio konju i vitezu. Njegovi konji behu najlepši a On najbolji jahač. Tu su davali novac za razne potrebe, ali dok je Miloš škrto izdvajao tek po koju stotinu forinti, Mihailo je davao na hiljade. Miloš ga je često opominjao, a takve postupke sina Mihaila je komentarisao: „Lako je mome sinu; on je knjaževski sin, a ja sam sin seljačke kuće“.

Ova mi se anegdota učinila zanimljivom, kao jedna, koja je oslikala različitost među njima, te se nadam da će se i vama dopasti.