Ratna priča

dobrovoljci-3_620x0

Misli mi odlutaše u sada davnu 1991 godinu i mobilizaciju… Tako provedosmo dva dana u kasarni, gde nas obukoše, opremu podeliše… I čekao se signal za pokret. Na izlasku iz kasarne, ispraćaj na ulici, izašlo mlado i staro, mašu nam a Mi uzvraćamo. Neka tiha ostrašćenost lebdi u vazduhu a jedinica meštovita od aktivne JNA do nas „rezervista“. Pogledam sastav vojnika koji su služili vojni rok i zatekli se u ratnom vihoru i vidim jednog dečkića kako se snuždio i odlutao mislima daleko. Priđem i počnem temu, onako reda-radi, tek da krene neka reč i da vidim o čemu se radi.

Momak je služio vojni rok a hrvatske nacionalnosti i odmah mi je sve bilo jasno. Gledam kako da ga zaštitim jer kako se bližimo odredištu, temeperatura raste i dolazi do prvih čarki… „Mali da ćutiš, moje su u Jasenovcu ustaše pobili“ zagrmi jedan od rezervista,a ovaj ga gleda i ne zna šta da mu kaže jer On kao On nema stime ništa. Stižemo na odredište ali situacija nije baš najbolja. Predlažem k-dantu da vojnika vrate u kasarnu da odsluži vojni rok tamo van ratnih dejstava ali džaba nije se usvojilo. Počelo je vreme odmicati i mali jasno reče: „Ja na svoje neću pucati“… Toga časa znao sam da je pitanje dana tj. noći kada će pobeći „svojima“ i tako je bilo.
Jednoga jutra, vojnika Hr. nacionalnosti više nije bilo sa nama… Otišao je, tj. upotrebljen je izraz „pobegao“… Hoću da kažem, kako je taj detalj bio toliko sulud i besmislen i voditi na front vojnika Hr. nacionalnosti a ideš na teren skoro pred njegovu kuću !!

Nisu imali sluha tada oficiri višeg čina jer nije trebao ići sa nama već ostati u kasarni i odslužiti vojni rok.
Ne znam šta je sa tim momkom sada ali sam kasnije čuo da je morao otići u inostranstvo i to u Londonu se skrasio, jer moguće da je imao problema i sa „njegovim“ življem jer se znalo u čijoj je uniformi došao da ratuje… I protiv koga.

Istorija i značaj sabora

nemanjici

Da li se sećate onih Crkveno-narodnih sabora…

Evo par reči… Kao nastavak državnih sabora u Nemanjićkoj Srbiji, u južnoj Ugarskoj krajem 17-stog veka među tamošnjim srpskim življem javljaju se crkveno-narodni sabori.

Ovi sabori predstavljali su najviše crkveno i političko predstavništvo Srba u Ugarskoj, na kojima su birani crkveni poglavari, ali i rešavana mnoga druga pitanja od značaja za srpski narod. U vremenu od 1708-1912 beše čak 47 sabora, koji su većinom održavani u Sremskim Karlovcima, duhovnoj prestonici Srba Prečana. Politički najznačajniji beše sabor od 1848 godine. Održan je u svetlu revolucionarnih zbivanja u Evropi, uspeo je da proglasi teritoriju Srpske Vojvodine, poglavara SPC uzdigla na rang patrijarha i izabrala srpskog vojvodu. Politički napeti odnosi eskalirali su odmah posle održavanja sabora, kada je došlo i do vojnih čarki.

Iako su dugo igrali značajnu ulogu i bili jedina priznata forma okupljanja srpskih narodnih predstavnika, vremenom značaj sabora počinje da opada, i to zbog nesređenog stanja među crkvenim velikodostojnicima, kao i borba između jerarhije i svetovnih aktera.

Poslednji srpsko crkveni-narodni sabor održan je 1912 godine…

Vapaj

vermer-kao-inspiracija-objavljeno-300x200

Inspiracijo, gde si!
zašto te nema… Nema te
da dođeš, da ostaviš
trag, bilo tužan ili radostan…

Inspiracijo!… Inspiracijo!
šta mi to radiš i činiš…
Dođi, javi se, ne boj se
makar tugom bila
obojena!…

Inspiracijo, dođi… Javi se,
sada si više nego ikad
potrebna… Danas, sada
i ovoga trena…

Inspiracijo ! dugo čeznem
čekam… Nadam se…
A tebe nema, pa nema…
Zašto, radiš to… Zašto ?
Čemu, život bez tebe…

Crno zlato i život

dan-zastite-zivotne-sredine-02-300x199

Novo doba, novi vek doneo je dosta promena koja su se odrazila na životnu sredinu ljudi i to na gore, usled raznih prljavih tehnologija, trkom za profitom a na uštrb okoline gde živimo.

Neću govoriti o onome što svi znate i vidite gotovo svakodnevno, kao što su razna smeća razbacana kako kome padne na pamet, od divljih deponija, preko bacanja smeća kraj puta, do bacanja papira, kesa, flaša po ulicama. Uvek me to nerviralo, to olako bacanje na asfalt, pa i obične papirne maramice. Zar je teško, staviti je u džep ili “smotuljati” u ruci i tokom hoda, sigurno ima korpa za smeće i da se baci.

Osvrnuću se ovde na jedan događaj koji se zbio krajem prošlog veka sa posledicama zagađenja i ciframa uništenih života da izaziva osećaj gorčine i muke u najkraćem. Evo, o čemu je reč:

– Supertanker Ekson Valdez 24. marta 1989 godine, nije uspeo da se vrati na redovnu brodsku putanju, te je udario u greben Blaj. Manevrisao je mimo redovne putanje kako bi izbegao ledene sante ali potom nije uspeo da se vrati, i došlo je do katastrofe. Iz tankera koji je nosio 53.1 miliona američkih galona nafte, izlilo se 10.8 miliona galona nafte. Ta količina nafte prekrila je čak 28.000 km2 okeanske površine. Smatra se da je to jedna od najvećih pomorskih ekoloških katastrofa izazvana ljudskim faktorom.

Posledice u ekološkom smislu, jezikom brojki izgledaju ovako:
– Odmah je uginulo na hiljade životinja. Procene su između 250-500 hiljada morskih ptica. Najmanje 1 hiljada morskih vidri, oko 12 rečnih vidri, 300 foka, 250 beloglavih orlova i 22 orka kitova. Osim toga uništeno je milijardu lososa i velike količine jaja haringe. Posledice izliva osećaju se i danas… npr. kod morskih vidri i pataka veća je stopa smrtnosti zato što su konzumirale plen iz zagađenog tla i delom zbog konzumacije naftnog taloga prilikom čišćenja površina.
Efekti katastrofe traju mnogo duže nego što ste očekivalo, a u nekim delovima sredine trebaće i 30 godina da se obnove.

Sudski spor trajao je dugo u vezi odštete i od prvobitne presude od 287 miliona dolara stvarne štete i kaznene u iznosu od 5 milijardi, kasnije sve je to smanjeno i relativizovano, da bi na kraju, nekom nagodbom opstala cifra samo nešto jače od 63 miliona dolara ???

Na kraju, šta reći i kakav zaključak izvesti na osnovu ovoga primera i primera ostalih iz našeg svakodnevnog života. Jedno je sigurno, bez lične svesti svoje odgovornosti, neće mnogo pomoći ni prevencija ali svakako hoće primerena kaznena politika uz pouzdan pravosudni sistem.
Nažalost ovo je teško sprovesi u svetu gde bogati čine sve da uvećaju svoj profit, gde je cena previsoka po životnu sredinu.

Porodica… Rasuta svagde

Mnogočlana porodica Ostojić živi u kući na kraj sela, bolje reći kući „udžerici“.

Domaćinstvo veliko, deca mala i sitna a majci Mari pune ruke posla, jer treba ih nahraniti, presvući, obući, uspavati i stići veš oprati, jelo spremiti, opeglati i odeću ušiti. Ruke po ceo dan u „vodi“ a teret kućnih obaveza, nije joj davao prostora za neke druge stvari. Deca mala, musava, igraju se, vesele se uprkos nemaštini i lošem životu. Suviše su mala da bi razmišljala o stvarima „odraslih“ ali vidi se da su nekako malo „više odrasla“ i ogrubela jer život ih ne mazi.

Otac Radovan, nekad transportni (fizički) radnik preduzeća koje više ne postoji, muku muči da prehrani čeljad. Bori se kao lav, trči na sve strane, hvata se posla koji ima. Danas radi na jednom mestu, sutra na drugom. Onda ga zovu kad treba travu pokositi, ili ugalj uneti nekome. U Jesen poljo radovi. Zovu ga da nosi korpe sa kukuruzom u kotobanju, a sreća ima „jaka leđa“ jer radio je fizikaliju dok je moglo i dok preduzeće nije otišlo „pod led“. Svestan je situacije i dece koja čekaju parče hleba a nekad i „malo više“ jer nisu svi dani isti i učinak Radovana zavisi od tih poslova povremenog tipa.

Koliko samo danas ima kuća udžerica, male dece željne hleba. Koliko je samo Mara i Radovana… Teško da iko može utvrditi..!
U ovoj kratkoj priči neko se prepoznao, neko će možda i malo pocrveneti, mislim na one koji odlučuju o kvalitetu naših života, a neko saosećati…

Mislim da će ipak biti onih ravnodušnih najmanje…804820-08gane4

Izdržljivost

Nismo ni svesni koliko je ljudski organizam snažan i otporan na sve izazove pred njim.

Taj sklop tela satkan od „mekog materijala“ može da izdrži nad-čovečanske napore. I kad pomislimo neće izdržati, On nas demantuje kao da prkosi dokazujući se, da je tvrđi od čelika.
Da li imate ovaj osećaj.

Osećaj kako vas telo služi a pitate se „Otkud mu tolika snaga“ ?Tezak-zivot