Oglas

Događaj se zbio pre nešto više od tri decenije, te je zanimljiv, pošto je akter priče naš poznati komediograf.

“ Kod nas se u Beogradu, od pedeset godina naovamo, neprestano nešto meri, kopa, raskopava, nasipa, spušta kaldrma pa opet i… jednako se radi, a taj rad, tamo u opštini, zove se zvaničnim jezikom čas regulacija, čas kanalizacija. I, kao što vidite, za ovih pedeset godina kopanja niti smo regulisani, niti nivelisani, niti kanalisani“, zapisao je davne 1906. godine najveći srpski komediograf Branislav Nušić.

Međutim… Godine 1986-te, situacija nije se mnogo promenila, i dalje se kopa, ali se to sada zove elektrifikacija, urbanizacija. Oglasni stupci, posebno nedeljom, bili su puni oglasa za prodaju i kupovinu stanova i kuća. U nedelju 2. novembra osvanuo je oglas sa sadržinom:

„Prodajem kuću u kojoj je živeo Branislav Nušić, spomenik kulture, na Dedinju, radi rušenja, može i kao građevinski materijal. Ozbiljne ponude na telefon 662-808 od 7-8″…

Ovaj neobični oglas dao je unuk Branislava Nušića, Ivan Predić, stanar kuće koju je sazidao Branislav Nušić. Oglas je dat u znak protesta jer su viši društveni ciljevi zapretili da otkinu parče spomenika kulture, a niko od nadležnih nije pokazao interesovanje da se ovaj jedini spomenik Nušiću, sačuva u celini.

******
Izvor: „Mladost“ omladinski list iz bivše Jugoslavije.

Iz prve ruke

Danas sam bio u Novom Sadu. Nosio sam prijateljici neke namirnice. U smeru od mene (Petrovaradin) ka Novom Sadu koristio sam taksi prevoz. Šofer ljubazan, nije pričljiv, odmah stavio masku kada sam ušao jer i Ja sam imao masku i rukavice. Sedoh pozadi pošto sam imao veću torbu i komotnije je. Stigli smo do odredišta, pitam koliko treba, reče 450 dinara. Izašao sam i deo puta prešao pešice.  Kusur i račune sam stavio u kovertu i na vratima predao prijateljici zajedno sa namirnicama. Rekla mi, da uzmem taksi i vratim se nazad. Ja sam klimnuo glavom, ali nisam je poslušao. Krenuo sam peške kako bi uštedeo novac, da ne plaćam i odlasku.

Krenuo sam pešaka i posmatrao, onako iz prve ruke, na svoje oči kakvo je stanje na ulici. Putničkih vozila ima, pešaka mladih i srednjih godina i šetaju pse usput. Nisam video nijednu baku niti ijednog deku. Prolaznika ima, ne baš mnogo i to tih uzrasta, od 17 do 57 po slobodnoj proceni. Ispred pekara, zdrave hrane, apoteka, usluga, mesnica stoje vani, onako odmaknuti, neko ima neko nema masku, ali razmak postoji. Otprilike između 5-10 stoje i čekaju. Jedno uđe, pa sledeći i tako naizmenično.

Što se tiče maski, neko nosi, neko ne. Ja sam stavljao kada sam ulazio u prodavnice, a po izlasku na otvorenom nisam nosio. Spustio sam je onako na bradu, kao neka vrsta portiklice. Lekari kažu da maska na otvorenom nema efekta, samo u zatvorenom i zbog toga nisam ulicom stavljao masku preko nosa i usta.

Da, umalo da zaboravim, a bitno je. Uđem u Dunavsku i po navici namera, kroz park, da presečem i na most ka Petrovaradinu. Međutim, na ulazu u park stoje one metalne ograde što se postavljaju kada su koncerti i piše – zabranjen ulaz -. Pogledam, ima li koga i vidim samo radnike Zelenila. Dilema, da li da uđem… Ma, neću obiću ga. Dok sam obilazio park, vidim milicijski kombi kako ulazi u kompleks parka i eto nevolje. Da sam ušao sreli bi se čelo u čelo. Ne znam šta bi bilo. Ja bih rekao gde idem a da li bi me sankcionisali, ne znam, možda bi a možda i ne… Prešao sam Dugu i ušao u Petrovaradin. Ista slika, mladi uglavnom vani, deka i baka nema. Prošao sam usput pored parka, nigde nema žive duše. Malo sam se izmorio jer sam išao peške ali sam i uštedeo pare koje bi dao taksisti, ovako ostadoše u mom džepu.

Da zaključim, sve ovo o čemu pišem beše u vremenu od 12 do 14.30 časova. Po ovome, iz prve ruke, mere su urodile plodom i nema potrebe za celodnevnim zabranama kretanja. Ako su ovako odgovorni i u ostalim mestima onda smo na dobrom putu da iz bolesti izađemo sa manjim ožiljcima.

Pre 6 godina

Danas sam malo šetao kraj reke. Bilo je lepo, puno sveta, dece… Mlado i staro, bake i deke, onako pod ruku. Dunav ravan, za oči kao melem. Bilo je zaista lepo, ako ništa drugo, zdravo je šetati.
Najvažnije, da se bar na tren zaborave svakodnevne teške teme i problemi…

*** Zapis od 30.3.2014 godine. Šest godina kasnije, sve je drugačije. Korona se pobrinula da tako bude!

Fragmenti prošlosti – 46. deo

1903. – Srpski kralj Aleksandar Obrenović zabranio „Radničke novine“, glasilo Srpske socijaldemokratske partije. Povod su bile martovske demonstracije protiv vladavine Obrenovića, a list je u junu 1903, posle ubistva kralja i njegove supruge Drage i pada dinastije Obrenović, ponovo počeo da izlazi.