Opasan porok

Nervozno lupkam prstima po tastaturi računara razmišljajući kako početi, ukazati i razobličiti alkoholizam koji je unesrećio mnoge porodice, uništio brakove i ostavio pustoš za sobom.

Setih se sada svih onih koji piju u meri da ugrožavaju druge i po ličnom sećanju na takve pojedince koji su alkohol stavili ispred sebe, porodice i ostalih vrednosti koja su daleko iznad tog poroka. U svim slučajevima trpe žene tih ljudi, njihova deca i ostali ukućani a potom i društvena zajednica. Zašto piju, uništavaju sebe ? na ta i slična pitanja, nemaju odgovor, ili je To nešto jače od njih ili i To ima neki nasledni faktor iz dalje porodice… I tako jedna Smilja, na hiljade suza pusti a muž Janko, nije se obazirao i terao svoje, kad god je hteo i koliko je hteo !!

„… Janko ! opet si pijan, pa zašto to radiš“… ? Deca gledaju, otac ulazi u kuću tetura se, smejulji se, a nekad bude i agresivan pa se svi razbeže „na vreme“… Žena, Smilja, nastoji pijanog čoveka koliko toliko smiriti, i gleda da ga smesti u krevet onako obučenog i ako ništa drugo, bar na tren biće mirni. Sve je to mučno, posebno ružno i tužno kada joj čoveka dovedu kolege s posla, prethodno zajedno behu i onako pijanog dovuku do kućnog praga a i sami su pod „gasom“ ! I tako to traje, a vreme, dani… Meseci i godine prolaze bez nekog pomaka. Opet jedan drugi pojedinac, ustade jedno jutro, obrija se… Obuče se i upristoji i reče: „Od danas ne pijem više“ !… I zaista, to potraja nekih desetak dana, ali… Uvek ono, ali sreću kvari. Posle teške borbe i tog vremenskog perioda, ipak nije izdržao i krenu od jedne čašice i tako zaredom sedam dana u seriji !?  Znači sve ono što je u sebi sputavao i „zareko“ se, sve se poništilo jer ipak,alkoholizam to je jače od pojedinca čim ne može da izdrži već krene opet i teško se zaustavi.

Na žalost, kad alkohol ščepa pojedinca, ne pušta ga lako ili nikako, te je potrebna velika volja, pozitivna energija ali najviše uspeha ima stručna pomoć. Upravo ta stručna lica i pomoć, su najvažnija u lancu da bi se pojedinac izborio sa tim opakim porokom. Mislim da uz ličnu volju i podršku ukućana, može se izboriti i krenuti u novi život, u suprotnom spasa nema.

Advertisements

Utisak iz bivše Juge

Ne mogu se oteti jednom utisku…
Naime pamtim polovine sedamdesetih godina onog veka i najviše osamdesete godine u više pogleda. U svetlu tog vremenskog doba, a ne bih zaista da nikom guram prst u oko, ali moram reći da u odnosu na ostale republike tadašnje Juge, odlazak u JNA posebno je doživljavan na teritoriji republike Srbije. To su bili nezaboravni ispraćaji, sa puno emocija, ponosa, a da ne spominjem one silne želje i čestitke koje su pljuštale putem talasa radio prijemnika.
Zašto je to sve u Srbiji bilo tako „jako“ a na nekim drugim delovima bivše Juge nije ili ne u toj meri, uvek sam se pitao ? Kao da nismo svi isto osećali ili nam je žar bio različit… 
Ne znam ili je do mentaliteta ljudi, što sam delimično i osetio služeći vojni rok u Zadru sada već davne 1987 godine…jna-amblem

Stvarnost

Kretao se ustaljenim putem, pored igrališta, levo je park, pa pored Doma omladine… Ulaz u Dunavsku ulicu, napred u Kosovsku, pa levo u Zanatlijsku, malo posle toga skrenu desno u Brunovu, levo u Vinogradarsku i posle nekih 50 metara tih kretanja u „cik-cak“ ugleda ulicu u kojoj je odrastao, proveo najlepše dane svoga detinjstva, igrao se u prašini, pravio one topove od blata, igrao fudbal na male goliće, sa devojčicama igrao „lastiš“… Učio da vozi bicikl..

Mnogo vremena je prošlo. Stao je na početak ulice, nekako bojažljivo, beše prazna a na banderi ugleda dve smrtovnice, prepoznao je te osobe… Nisu više sa nama… „Bili su dobri ljudi“ ali ( stvarno dobri ) a ne onako reda radi kako se kaže. Naglo je ubrzao korak, kao da želi što pre da pređe tu „kratku“ deonicu do roditeljske kuće. Na prvi pogled sve je „isto“, ali nije to više TO, nema onog duha nekadašnjeg vremena, nema dečje graje, nema nikoga, sve je prazno i mnogo tiho..
Prilazio je kući u kojoj je živeo i onda šok, hvata za kvaku kapije a kapija ZAKLJUČANA… Tako ga tog časa to razbesnelo, jer TO nikada nije bilo, kapija uvek bila je otvorena…

Šta se zaključavate, oštrim tonom obratio se sestri ? a krajičkom oka video preko puta da se „Njišu zavesice sa prozora“ i nečije nevidljive oči ga posmatraju. Nije to više ONDA kada je sve bilo normalno i kada je bilo na „izvolte“… Pitao je… “ Ko stanuje preko puta, jer ga kopkalo to „mrdanje zavesice“… Sestra reče, došli neki novi ljudi…
Zaboravi i suoči se sa stvarnošću.luk-strela-deca-foto-profimedija-1424871256-620076

Veličine

U neko doba dana razmišljam o terminu „veličine“ i sve ono čime se ovo „rimuje“. Svako za sebe je neka veličina ili teži tome da bude, neko je u zabludi a neko svojim delima upisuje zlatna slova u rubriku veličina. Ima takođe pojedinaca, koji su dosta toga učinili lepog i korisnog, u tišini da niko ne zna, onako sami bez pompe, bez kamera i sevanja bliceva.

Biti „velik“ u današnje vreme u mnogome zavisi od spleta raznih okolnosti sa jedne strane a sa druge, prave veličine se „rađaju“ i čine dobra dela jer ih to čini ispunjenim i zadovoljnim. Mala sitnica a zlata vredna, to ste sigurno više puta čuli, upravo na sitnicama vidi se veličina pojedinca i značaj njegovog dela. Lako je biti „velik“ kad imaš ali treba biti velik u oskudici, jer nije sve novac, nešto i onaj mali, obični čovek može uraditi a da se ne vrti oko materijale…

Nikad se ne zna, kada će, ko kome zatrebati..!! Tako da osobe buržujskog pedigrea skloni su da kažu..“Ti mi nikad nećeš trebati“, a ne treba biti tako isključiv, jer i bogati umeju da se nađu u nevolji, ma kako to sada izgledalo neverovatno, ali nikad ne reci nikad.slika (2)

Zvezde i zdravlje

Evo jedne zanimljivosti u vidu preporuke.

 

Ko hoće da se zdravo hrani treba Ponedeljkom da kuva Mesečeve namirnice ( krastavac, dinje, tikvice, patlidžan, kelj). Utorkom Marsove ( šargarepu, ren). Sredom su na trpezi Merkurove biljke (gljive, luk, peršun ). Četvrtkom (Jupiter) aromatično-slatkastu hranu ( artičoka, čičkov koren ). Petak je Venerin dan sa zelenim povrćem – grašak, boranija, spanać -. Subotom ( Saturn ) cvekla, plavi kupus, blitva ). Nedelja je u znaku Sunca – na stolu su karfiol, kukuruz šećerac…

Da li će se postupati po ovim preporukama, stvar je ličnog izbora, jer zvezde usmeravaju, ne prisiljavaju.преузимање (90)

Ćoškovi kuće

Priča doseže iz sada davnih vremena, sa radnjom iz 1970-tih  godina onoga veka. Ruku na srce bilo ih je dosta iz tih vremena koje je deda pričao unuku svom. Taj tada vitalni deka rođen godinu pre 900-stote ( tako je uvek govorio) mnogo je voleo što mu unuk često dolazi i svaki njegov dolazak koristio je da mu priča priče svoga doba kao i one sa bogatim životnim iskustvom.

 

Unuk… Dođe iz škole, presvuče se na brzaka i trk kod deke koji ga je čekao sa nestrpljenjem, jer deki je godilo što ima koga da ga sasluša i upije svaku njegovu reč. Unuk je upijao gotovo svaku reč, trudio se da zapamti a ne kao danas, kada starije bake i deke počnu govoriti, na jedno uvo uđe a na drugo izađe. Nekako današnja deca nemaju strpljenja da slušaju te priče jer im je to sve smorno… Ali u to doba, tih 1970-tih godina onoga veka, sve je bilo drugačije, slušalo se pažljivo, i više uvažavalo. Deda je neke stvari pričao i više puta, da li je zaboravio da je to govorio ili ne, ili je to „namerno“ radio, kako bi unuku što više ušlo u uši ostala je nepoznanica do dana današnjeg… A onda, dođoše početne 1980-te godine, te priče postadoše zrelije, ozbiljnije da bi negde polovinom tih godina došle još ozbiljnije teme. Deda je već bio u „trećem dobu“  ali i dalje vitalan i pričljiv, i sve više usamljen a unuk je i dalje dolazio ali ne tako često kao ranije… Počeo se momčiti i za vojsku spremati.

I tako jednom prilikom deda mu reče da je vreme razmišljati o ženidbi i da mora voditi računa koju će ženu odabrati i stupiti u brak i tada je usledila ključna rečenica: „Dobro oči otvori, tri ćoška kuće su na ženi a jedan na čoveku“… ! i to je rekao vrlo ozbiljnim tonom, smatrajući da su žene te koje drže domaćinstvo a muž taj koji ima druge obaveze. Odajući priznanje ženama ili šta već je hteo time da kaže,  ali bio je uporan u svojoj tvrdnji. Ako žena ne valja i ne drži domaćinstvo tu je propast, time se rukovodio i unuku  govorio. Takođe, jednom prilikom reče… „Pogledaj ovu… Uništila je svoje lice sa mazanjem (na šminku je aludirao)… „Šta joj to treba, da lepo i čisto lice unakazuje? A kad je video pritom duge nokte i nalakirane, sve mu je bilo jasno da od te nema žene…

Eh… Unuk je sada u ozbiljnim zrelim godinama, deda nije među živima ali ta rečenica o tri ćoška kuće, ostala je urezana u sećanje i ostaće dok je živ.63329_profimedia0160488881_630x0.jpg

Proleće na Tvrđavi

Nedelja je… Sviće vedro jutro nagoveštavajući lep i sunčan dan… Prvi dan proleća. Na tren razmišljam gde otići i kako ispuniti sadržajem taj prvi dan proleća okupan suncem. Odluka je pala, odlazim na Petrovaradinsku tvrđavu, jer iako sam blizu, ruku na srce davno nisam tamo odlazio.

Uđoh u malu ulicu, pa pravo uz stepenice ka tvrđavi. Teško se penjem, nedostaje kondicija ali ipak topim metre ispred sebe i napokon ulazim u kompleks, već pomalo zadihan i crven u licu. Gledam da se dočepam prve klupe i malo predahnem i dođem sebi. Naroda, ljudi mojiii… Pa Ja to davno nisam video, od starog, preko mladog do najmlađih i beba. Posmatram ta lica, tu pozitivnu energiju, tu smirenost koja odiše na svakom koraku. Mesta za sedenje nema, jer taman neko ustane i na njegovo mesto seda prvi koji ugleda… Mislim na restoranska mesta, a ista situacija i unutar objekta. Okolne klupe, takođe popunjene svih uzrasta, a prednjače mladi i to zaljubljeni parovi, ušuškani jedno u drugo, u strasnom ljubljenju i ništa ih ne dotiče niti ikoga vide i registruju.

Takođe beše dosta šetača svojih kućnih ljubimaca i to svih vrsta kako onih malih kuca do malo većih i najvećih. Prostor kompleksa tvrđave zaista je veliki i gde god da bacite oko sveta ima, što u šetnji što u dečjoj igri sa loptom kao omiljenim rekvizitom. Posebna priča su mlade devojke, primetno razgolićene, suknjica kratkih i lepršavih sa mobilnim u ruci i slikanjem u raznim pozama. Drugarica slika drugaricu na onim stepenicama, pa kod sata, pa na travnatim površinama, pa kod onih figurica itd… Osmeh na licu, osmeh na duši…

Međutim, ono što mi se na kraju nije dopalo a to je način kako su obučeni konobari u onoj piceriji pored restorana, naime negde njih oko desetak, rade užurbano, trče kao na traci i nose porudžbine ali svi u crnim džemperima ili poluverima, pa crne pantalone, a preko pantalona crne kecelje i kad žurno poslužuju, to tako se leprša da je pravo čudo kako mogu uopšte i hodati od  tih kecelja boje crne. Kad ih čovek gleda kako su u tim crnim uniformama, pomislih da su kao popovi !! Ako neko ovo pročita a da se nešto pita, trebalo bi promeniti te crne boje u vedrije i lepše.

Ovo je moj kratki zapis sa tvrđave petrovaradinske, prvog dana proleća tog nedeljnog popodneva.1_233(3)