Pomoć prijatelja

slika (3)

Pružimo ruku prijateljstva…

Učinimo lični život lakšim tim osećajem da nismo sami i da ima kutak prijateljstva tu oko nas…Taj kutak prijateljstva oličen u ljudima naše blizine, vredan je i čini nas sigurnim u ovom teškom i sumornom životnom okruženju…

Koliko samo ima primera iz naše svakodnevice, gde je prijateljstvo došlo do izražaja u bilo kom smeru… Smer u stvarnoj pomoći ili savetu, ima jednaku težinu. Posebno ta težina dobija na značaju, kad znamo da rodbina koju imamo više nije ono što je bila, i kako godine teku, sve ono što je nekad bilo, postalo je sada bledo i zaboravljeno…
Stvarnost je takva da pomoć dobijete od osoba od kojih ste to najmanje očekivali, što ukazuje na plemenitost ljudi, van onih “naših i rođenih”…Deluje pomalo čudno i sigurno se pitate: – Zašto bi neko nekom nešto učinio, pomogao a ni u „rodu rod ni pomozi bog“ ( tako se nekako kaže ) a opet čini dobro delo. Rodbina koju imamo bilo dalja ili bliža, mnogo se otuđila i nisu to više one osobe koje smo nekad poznavali, kod kojih smo išli u kuće delili dobro i zlo. Sve to vezano je za neka sada davna vremena iza nas i što je najtragičnije, ni njihova deca se ne posećuju niti druže, sve se odrodilo i na ulici se i ne poznaje !? Ne znam, ko je za to kriv… I šta je to uticalo da odnos među bližnjima u ono socijalističko doba bude besprekorno, humano i plemenito a potom počelo da bledi do potpunog potonuća, kao da smo postali stranci jedni drugima, a naši smo !

Neko će reći, došlo je novo doba, ostarilo se, sistem se promenio, pa ratovi, inflacija, sankcije itd… itd… Ipak je to žalosno, i mora se priznati, da je skup svega toga učinio da se otuđimo umesto zbijemo i oživimo sećanja na neka lepa vremena iz ne tako davne prošlosti. Mnogo smo se promenili… Mnogo… A, stari se,
tiho… Polako i
Neosetno…

Advertisements

Pogled s Crvenog Čota: Potonuli gusarski grad… / I deo /

foto: wallpapermania. eu U leto 1950. godine američki poručnik Hari Risberg opremio je mali istraživački brod i sa petoricom drugova zaplovio prema Jamajci. Još od detinjstva Risberg je mnogo čitao o gusarima i njihovim pustolovinama i krenuo je u potragu za gusarskim blagom. Sve knjige, putopisi i istorija upućivali su ga u Karipsko more, pravu riznicu dragocenih tovara koje su progutali talasi. Naime jedna španska galija koja je nosila bogat tovar zlata i srebra, nastradala je 4. aprila 1683. godine. Kada je obukao gnjuračko odelo i zaronio bio je ubeđen da će tovar pronaći. Začas se našao na peskovitom dnu. Voda oko njega bila je prozirna. Gnjurac je ugledao koralne grane i mnogobrojne sunđere. Ali, od brodskih olupina ni traga. Risberg je već hteo da se vrati na površinu pretpostavljajući da su galiju odvukli talasi dalje prema pučini kad se iznenada iz maglovite morske dubine pred njim ukazao neverovatan prizor, kuća obložena koralima. Iza nje još jedna. Risberg je pomislio da su

Извор: Pogled s Crvenog Čota: Potonuli gusarski grad… / I deo /

Naše duše

Bogatstvo duha mora biti ispred materijalnih stvari. Stremiti ka tome postaje nedostižna čežnja, baš kao što san retko postane java. Lepota trenutka, plemenitosti, lepe reči, utehe i podrške sve više se otuđuje od nas i preti vraćanju na nivo negativnosti i loših vibracija.

Svo to loše i negativno prosto se lepi za nas, kako od namrštenog lica preko kontakta sa takvim osobama i naše spoznaje istih i ostaje ono najvažnije, osloboditi se takvog okruženja i misli. Ljudsko biće danas prosto vapi za korisnim sadržajima, pozitivi, dobrim vibracijama i nastoji pobeći od svega što je teško i teretno, da se tako izrazim. Ako već moramo da slušamo i upijamo „teret“ mislima na (porodično okruženje) a ni to nekad nam nije prijatno za uši i slušanje, onda ne moramo trpiti još dodatno „terećenje“ osoba iz neke naše bliže ili slučajne okoline.

Zato nam ljudi kad ih čovek pita: – Kako si i slično – obično odgovaraju, onako reda radi, jer ne žele da se upuštaju u detalje i jadaju se, znajući da će se sve na kraju završiti: – Žao mi, izdrži, budi jak – i tako vam puste tih par parola, okrenu se i odu, a vi onda sami sebi u bradu kažete: – A. što sam ja sve ovo njemu ili njoj govorio, kad se okrenula/o i konstatovao/la žaljenje ?? Ima i onih, koji vas pitaju kako si i vi ni ne stignete usta da otvorite a oni pređu na ono što ih u stvari zanima i kreću sa svojom pričom.

U ovoj zemlji Srbiji malo se čita, slabo edukuje i sve se svodi na gotovo prazan i ravan život u kome nažalost više nekako dominiraju loše vibracije i slabost pojedinca da se izdigne i odupre tome. Svi koji imaju unutrašnju moć i energiju da „zalupe“ vrata tim mislima i lošim temama, imaju veću šansu da učine dušu lepšom, bogatijom i plemenitijom.hands_205920

Čežnja

Nema ko ne mašta o tome kako pobeći od stvarnosti, kako ustati i probuditi se u nekom novom svetu, nekom obojenom kutku punom mašte.To je ono zažmuriti, mislima odlutati i pustiti maštu na volju. Koliko je njih spremno uraditi ovo ? Sve počinje onog trena kad ustanemo ujutru, oči otvorimo… Napravimo par vežbica gimnastike, popijemo dve čaše vode, pristavljamo džezvu za kafu i misli nam se polako sele u surovu stvarnost dana koji sledi.

Do dolaska na posao sledi gotovo neizbežni scenario… Izlaz iz ulice, hod do stajališta busa, ulazak i onda se tek treba pripremiti. Tada počinje jutarnji žamor, glasna priča a što mene posebno iritira i uvek se pitam. – Kako mogu tako rano pričati i imati teme od rane zore, a oči snene ? To mi nikad neće biti jasno ! Ima rešenje staviti sluške u uši i nikog ne vidiš, ne čuješ, živiš u taktu muzike koju slušaš i tako topiš stanicu po stanicu do odredišta. Probao sam jednom da meditiram, onako u stojećem stanju jer nije bilo mesta za sedenje i tako Ja, gledam onako bez veze kroz prozor, kola prolaze, misli mi se sele u drugu stvarnost, zamišljam nešto lepo i isključujuće od stvarnosti… Kad ono, odjednom prolomi se busom: – Aloo..aloooo…Ko je to !! Jes` ti Stevane !! i na taj način rasprši se moja meditacija sa čežnjom da se od svega isključim ali nije uspelo…

U povratku slična situacija, sunce upeklo, sve se izmešalo i đaci i radnici, bake i deke u manjoj meri i svako svoju priču priča dok nismo prišli crkvi i odjednom mlada devojka na moje oči uze i prekrsti se. Ja je pogledam onako kao da je to normalno a u stvari me iznenadila, jer nisam to viđao da bi prihvatio kao normalno. Pogledam u ostatak busa, niko se nije više prekrstio a da je to uradilo još barem 5-10 putnika onda bi se ja debelo zapitao,  da li je do mene, ovako ipak je retka pojava… Tu i tamo opet sam to viđao, ali samo jedna od recimo tridesetak putnika. Ranije to nisam viđao pa mi bilo čudno, a sada se pomalo na to navikavam, pa makar i kad samo jedno to uradi.

Malo sam prošetao kroz stvarnost od odlaska iz kuće do dolaska na odredište i tim usputnim radnjama, gde mi je to kršćenje ipak bilo iznenađujuće, bar u prvi mah.cropped-189870_618416344849962_610996692_n

 

 

 

Sloboda tu oko nas

Uvek kada treba da pišem imam dilemu, kako početi i onda par trenutaka a nekad i minuta, ćutke gledam u slova tastature dok se misli ne „poslože“ kako trebaju.

Verovatno se i Vi pitate, koliko je ko slobodan, i šta se pod slobodom podrazumeva. Koliko se ko time zadovoljava i koliko pojedinac može samostalno da funkcioniše i bude svoj a da nema osećaj da mu neko visi nad glavom a potom i sputava radnje i osećaje. Za nekoga osećaj slobode je taj što može da sedne u neki kafić, opusti se, pusti misli na „pašu“, onako zavaljen u stolici čekajući radnicu u mini suknji da ga posluži a cvrkut ptica sa okolnih drveća čini mu dušu ispunjenom…
Pa, dobro nije ni to ništa loše, ne zameram ali ni to ne može svako da priušti, jer i ta sloboda košta i diktira da li se to može ili ne… Neko slobodu shvata tako da u rođenoj kući može da radi šta mu je mila volja, da viče, lupa… Peče roštilj ili sluša muziku da se čuje do pola ulice i da mu niko ne zalupa na ulaznu kapiju i prigovori. Ovo ruku na srce možda i može gde su obične kuće, ali u stanu nema šansi, jer naće se neko kome smeta ta „slobodna buka“ i onda sve ide u neželjenom smeru.

O onim slobodama koji se tiče života i životne egzistencije, vrlo je škakljiva tema za naše društvo. Škakljiva u smislu da dolazimo na teren koji nije naš i neko drugi utiče i diriguje istom. Da li je sloboda ugrožena ? ili će biti još više problematičnija kako vreme i društvene prilike budu odmicale, i da li pojedinac ima mehanizam da se „odbrani“ od tog nedostatka slobode, vrlo se često pitam a tražeći rešenja. Setih se sada radnika koji rade u firmama gde su vlasnici stranci, mislim na privredne subjekte i gde su dobili novce da zaposle naše ljude i onda se pitamo zašto su tako surovi i diktiraju način rada a došli na naše parče zemlje i na to parče, uzimaju „komadiće“ naše slobode… A, onda jednoga dana pojave se neke čike sa kapuljačama, kažu fantomkama na glavi i sa građevinskim mašinama poruše objekte pod okriljem duboke noći.
!!

Da li je to sloboda ? I… nikom ništa…
Ne bih više dužio a moglo bi se tu još dosta toga reći, a sama činjenica da su nam kapije u sred bela dana u ulici tj. na kućama zaključane, dovoljno govori o stepenu slobode koji jeste i bezbrižnosti, na koju smo mogli nekad računati a sada više ne.pano_10_1_0

Pogled s Crvenog Čota: Hiv-Sida

Odmah da se razumemo, nisam ni lekar, ni farmaceut niti iz zdravstvene struke, tako da mi nemojte gledati u svako slovce i izrečenu misao u smislu, da li je nešto dobro napisano i koliko je tačno. Pišem kao običan čovek, koji voli da piše, iznosi svoje utiske i viđenja određenih pojava koja postaju zabrinjavajuća za jedno društvo. U ovom slučaju imam skromna saznanja ali povećanje slučajeva inficiranih osoba, dalo mi je nadahnuće da kažem neku reč. Kako i sam naslov kaže ‘Hiv-Sida’, mišljenja su da to nije isto i treba razlikovati, ali čemu to ? Nije šija nego vrat ! Malo je zapetljano, jer imati jedno ne znači imati ovo drugo, a imati ovo drugo znači imati ovo prvo !! Obrni-okreni, između Hiv i Side, postoji uzročno-posledična veza, da se u najkraćem izrazim. U ovoj maloj zemlji, povećanje broja zaraženih je znak da se upale sve moguće lampice i traže rešenja kako bi se ta pojava smanjila i iskorenila u završnoj fazi. Načina ima raznih, ali najvažniji je mozak čoveka, koji

Извор: Pogled s Crvenog Čota: Hiv-Sida

Slobino zanimljivo ćoše: Ulcinj – nekadašnje gusarsko utvrđenje –

foto: pirates.wikia.com Pre opisa glavne radnje, reč dve o Ulcinjskom primorju. Poznato je po toplim i sunčanim danima sa malo padavina i zato spada u najtoplije i najsunčanije predele evropskog Mediterana. Primorje poseduje i nekoliko mineralnih izvora čija se voda upotrebljava za lečenje mnogih oboljenja. Mediteransko rastinje je poseban ukras Ulcinjskog primorja. Plaže su peščane i njihova dužina prelazi deset kilometara, a na nekim mestima su široke i do sto metara. U ovom najtoplijem delu Jadrana, u podnožju živopisne Rumije, čiji se najviši vrh izdiže blizu 1600 metara, leži grad ULCINJ. Na kamenitom poluostrvu je Stari grad Ulcinj. Tvrđava i zidovi, drvena zdanja unutar zidova, građevine su iz vizantijskog, mletačkog i turskog doba. Stari Ulcinj, zbog svog izvanrednog položaja, bio je u prošlosti svetionik i osmatrač na izlazu iz Otrantskih vrata. Zbog toga je imao burnu prošlost i mnoge gospodare. Pouzdano se zna da je turski sultan Selim drugi, krajem šesnaestog veka, kada je

Извор: Slobino zanimljivo ćoše: Ulcinj – nekadašnje gusarsko utvrđenje –