Jesenje čari

Oktobarska, kasna
jesen…
Hladna i maglovita
jutra… Sunca još
nema, teško se pomalja…

Lišće se bori da opstane
da ne padne… Ali, nema
mu spasa… Opada sve
više i više… Tepisi njegovi
svuda su…

Šušte dok hodamo…
Puštaju zvuke,
mirise, obuzimajući
naše duše… Ulice, parkovi
trgovi, puni su tih tepiha
jesenjeg lišća…

Boje i čari jeseni…
Lepota sunca, lepota
i mirisi opalog lišća… Lepota
zaljubljenih duša… Danas
sada… Ovoga minuta i
trena…sampca-tuga-usamljenost-0

Advertisements

Parada

216195293543e3d3aa38aa793048898_v4-bigDanima već po Novom Sadu nebo paraju avioni, helikopteri, pretpostavljam da se pripremaju za paradu povodom Dana oslobođenja grada i uvežbavaju radnje i postupke kako bi to sve u finalnom danu bilo na nivou. Ne znam, šta bih rekao a da je pametno, posmatrajući sve to, uključujući i prolaz vojnih vozila kroz grad, tutnjavu bulevarima, a opet, ne bih da izazovem lavinu replika i koje čega!

Primećujem kako koja godina dolazi, da sve to nije više kako je bilo i da gubi svoj pravi smisao i identitet. Slažem se da treba obeležiti Dan kada su gradovi, mesta dobili svoju slobodu, koja je krvlju izvojevana uz zahvalnost “tim” ljudima iz toga doba, koji su nam omogućili slobodu, potonju, što je potrajala dobrih 45 godina. Upravo obeležavanja u tim godinama imalo je onaj svoj pravi i pun smisao, ali kako su se približavale 90-sete godine i potom rat, parade nemaju onaj sjaj kao iz tih ranijih perioda. Mnogo toga se promenilo od tih ranijih godina, do ovih sadašnjih i to jako mnogo uključujući i same učesnike – oslobodioce – koji su sada u 9 i 10 deceniji života…

Mnoge okolnosti nisu iste, živimo u drugačijem uređenju zemlje, nije više ono socijalističko (gde su parade imale pun smisao) već u kapitalističkom uređenju, gde upravo dominiraju sile protiv kojih su se ti naši ondašnji oslobodioci borili. Što je još neugodnije, te zemlje postale su motor razvoja Evrope, od kojih Mi zavisimo i onda kada treba održati “govor” povodom događaja iz te prošlosti, nadležni, moraju birati reči u stilu: “Ne smemo zaboraviti sećanja na vreme kada smo dobili slobodu”, ili “Nećemo zaboraviti naše junake, ali moramo gledati u budućnost”, ili “To su bili ondašnji neprijatelji, ondašnji nemci, a sada su to neki drugi nemci i nisu oni krivi, što je onda onako bilo”. I tako, biraju se reči, da se ne bi gurnuo prst u oko Nemačkoj, motoru razvoja Evrope, ali i bojazan da će nam zalupiti vrata evro-integracija ili neće niko doći da otvori fabriku i tako nam narod ostane bez leba ?

Događaj od pre 7 decenija, osećam da se sada minimizira (moje slobodno uverenje, koje ne mora biti tačno), jer i obeležja su drugačija, nema više petokrake, pod kojom su se borili naši junaci, nema više ni socijalizma, a podela sve više i više po raznim osnovama, i onda u takvim okolnostima, postavlja se pitanje, kako to sve obeležiti a da “Vuci budu siti a ovce na broju”, što bi se reklo, da svi budu zadovoljni. Teško… Po mom mišljenju. Sinoć gledam film o stradanju naroda i đaka u Kragujevcu, crno beli, glumci mladi iz onih doba, i onda u vestima, osvrt u smislu broja nastradalih, pa tako više niko ne pominje cifru od 6-7 hiljada, koja je figurirala dok je postojao sistem koji više ne postoji, već sada, voditelji kažu: “Ubijeno je više hiljada ljudi”… to znači može biti 2-3 hiljade npr. Tako da i ovaj “detalj”, dovoljno govori, koliko stvari još nisu izučene ni posle ovih 7 decenija od krvavih događaja.

Nisam protiv Parada, da se razumemo, ali moglo je to sve biti daleko lepše i diskretnije organizovano, bez buke, tutnjave i slično. Još teže je političarima na visokim položajima kada treba održati prigodan govor jer to su sada naši prijatelji, tako da nije to više TO i ono što pamtim Ja i moje generacije a naročito one poratne.

Јесењи плес

Пријатни ветрић јесењи
играо се косом
њеном, лице јој голицао
и плесао по души…

Она је све то мирно
посматрала, упијала и
руком усмеравала…
Тај плес прстију, та игра покрета
ти додири… Срце су јој
испунили…3