Ugrabljivanje devojaka

12548989_551904631631164_115310727656187863_n

Ovo je tužna priča od devojci Bosi iz Pasjana kraj Gnjilana sa tragičnim krajem.

Ugrabljivanje devojaka naročito beše rasprostranjeno na Kosovu i Metohiji i jedna od tih devojaka sa tom sudbinom je Bosiljka Rajčić.
Na nju je bacio oko jedan Arnaut iz sela Depča i sa pajtašima uspeo je da je “ugrabi” i to je sve što je uspeo…
Svi pokušaji da se poturči, poarbanaši i uda čvrsto je odbijala i potom mučena ali nije se dala. Nije htela nasilno u islam, već je govorila nasilniku: “Ja svoju veru imam, ne treba mi bolja a imam i svoga zaručnika, a to je Hristos”… Na kraju je rekla:”Ubijte me, ne dam se… Svoju veru ne dam, ja sam pravoslavka i ne dam svoju veru ni srpske haljine…”Samo me mrtvu možeš uzeti, ne dam devojaštvo”…
To je i bio kraj… Izboli su je noževima uz reku Lapašticu, telo raskomadali i pobacali.. Mesto na kojem je izdahnula i danas zove se Devojkin grob.

Tekst je posvećen očuvanju imena ove hrabre devojke u našoj istoriji ali i svim znanim i neznanim ženama koje su bile otete za “turskog vakta” a čije su sudbine ostale nepoznate.

Advertisements

Pitam se

Iskrenost, šta to beše !

Iskreno javi se !
Iako ušuškano u svoj oklop
traži svoje mesto… Mesto pod
suncem ovoga neba.

Iskreno javi se !
Ne stidi se, uvek si
dobrodošlo, ma gde bilo i
nalazilo se…

Iskreno javi se !
Sada si više nego ikad
potrebno… U svetu laži,
prevara, tvoja moć mora
nadjačati sve poroke.10897113_411676128987349_3712561475180121409_n

Iskreno javi se !…

Staro doba-uslovi rada

Verovatno, prva pomisao dok čitate naslov teksta, koji sledi, svakako je osvrt na rad robova i siromašnih seljaka toga doba. Upravo o tome napisaću neku reč, te se nadam će privući pažnju tokom čitanja.

Rad robova u tom dobu bio je agrarno orijentisan. Rob je bio potpuno nezaštićen i prepušten gospodarevoj samovolji. Za zemljoposednike je rob bio deo poseda, tj. inventar imanja. Na taj način vlasnici su prisvajali čovekovu radnu snagu ali i kupovali radnog čoveka.
Radno vreme robova bilo je stvarno samo ograničeno vremenom mirovanja, samo u cilju obnavljanja radne snage. Morali su obavljati i kućne poslove naročito u kišno doba, jer smatralo se da kada posao na imanju miruje, nastaju troškovi za izdržavanje robova. Sve važne poljoprivredne naprave trebalo je napraviti u dvostrukoj količini, i time bi se sprečilo da usled gubitka pojedinih naprava dođe do prekida rada. Rukovodili su se tezom: „Čovek naime mnogo više gubi time što robovi ne mogu raditi, nego što bi platio za nabavku tih predmeta“… Ovim se potvrđuje da je robovski rad smatran najvažnijim faktorom u stvaranju vrednosti u poljoprivredi.
Leti se radilo od izlaska do zalaska sunca, dakle 15 sati, u zimskim uslovima, kad se spusti mrak , radi se u kući pri postavljenom osvetljenju. Kad su noći duge, danu treba još nešto dodati, jer mnogo toga pod tim svetlom se može obaviti. Čak i praznični dani, koji su u principu važili kao slobodno vreme, korišćeni su za određene poslove, čiji karakter nije bio suprostavljen odredbama religije.

Posebno teškim smatrao se rad pastira, čiji je život u lirici i na slikovitim prikazima često idilično ulepšavan. Pastiri su leti s velikim stadima goveda i ovaca kretali u planinske regije Apenina i mesecima živeli na otvorenom. Ne samo da su morali slediti stoku u teško pristupačne predele i pripremiti se sa onim najneophodnijim za život daleko od svake civilizacije, nego su morali biti u stanju i braniti stada od divljih zveri i razbojnika. Teškoće takvog posla mogli su podneti samo ljudi velike fizičke izdržljivosti. Kod pastira teško da je bilo moguće govoriti o bilo kakvom radnom vremenu, jer za njih nije postojala podela između vremena rada i spavanja. Njihov život zavisio je o stadima i njihovom kretanju po brdovitim predelima Italije.

**** Ovim bih završio ovaj kratki osvrt na rad i uslove rada koji su vladali u neko staro doba. Nisam hteo da iznosim primere ophođenja prema robovima i siromašnim radnicima, jer nisu ni malo prijatni za čitanje, a mogu zamisliti kako su se ti ljudi tada osećali.