Praznik nekad…

Danas je 29.11. Dan Republike, kao sećanje na mnoge godine i decenije života provedene u miru, radu, solidarnosti. Sa svim svojim manama i kasnijom naknadnom pameti, mnoge generacije današnji dan su praznovale i nisu bile „gadljive“ već su uživale i koristile sve blagodeti toga doba koji je trajao sasvim dovoljno dugo, da u sećanju ostane daleko više lepog nego ružnog.

Gotovo svi su stasali u tom dobu, završili škole, decu iškolovali, napravili kuće, pokupovali stanove, odlazili na more, planine i banje… Dobar deo naroda, toga doba živeo je uzdignutog čela, punog dostojanstva i osećao se korisnim članom društva. U tom daleko pravičnijem i socijalno odgovornom sistemu u odnosu na ovo danas, svako je našao svoje mesto pod suncem, i imao šansu da postigne nešto više, bolje ukoliko je smatrao da ima potrebu da „odskače“ od drugih ali sve je nekako bilo pravičnije raspoređeno, te alavosti i samoživosti nije bilo ili ako je i bilo u korenu je sasecano.

Danas, gotovo niko ili retko se seća ovoga datuma ( generacije rođene 60-70 tih godina) svakako se sećaju, jer imali su pristojna detinjstva ispunjena mirom, slogom, dečjom igrom i ostalim lepim događajima.hqdefault

Advertisements

Nalaz, stres i šetnja

Boravio sam malo u prirodi, šetao najviše, slikao mobilnim predele, koristeći lep i sunčan novembarski dan. Razlog odlaska u šetnju ka šumi, leži u lekarskom nalazu koji je pokazao nivo šećera veći od propisanih vrednosti. To sam saznao posle pauze lekara, negde nešto pre 11 časova. Očekivao sam uredan nalaz, ali nije bilo tako. Počeo sam da se znojim od nervoze kako od tog saznanja, tako i prethodno, od slušanja ljudi koji su čekali red u ambulanti i od njihovih priča od čega boluju i kuknjave. Sve je to na mene uticalo dosta stresno, što je i lekarka zapazila.
Rekla mi je da smanjim testo, slatkiše, da jedem kuvano a ne suvo, a ako nemam uslova sam da kuvam, onda da se pretplatim u neki od restorana domaće hrane i to bar tri jela nedeljno. Na kraju mi reče uvešćemo lekove i to po jednu tabletu ujutru i naveče uz hranu, i ono najvažnije – nema nerviranja i što više šetajte i samo šetajte.

Izašao sam vani, i razmišljao šta uraditi, dok sam sav utučen, sporo hodao ka kući i u trenutku sam doneo odluku da pogledam vozni red sa odredištem u Sremskim Karlovcima. Oko 12.50 stigao je voz i za manje od deset minuta bio sam u željenom mestu. Krenuo sam pešice, prateći putokaze ka Stražilovu. Prošao sam Dvorsku baštu i ušao u ulicu Belilo, tj. taj deo se tako zove. Primetio sam da ima dosta lepih kuća a malo dalje i vinarija koje su lepo uređene. Topio sam metre ispred sebe i što sam se više udaljavao sve sam bio „usamljeniji“. Možda je prošlo 4-5 automobila svega i skoro nigde nikoga, sem lepih krajolika. Put je ipak, dosta dugačak /na to su me i upozorili/ ali ja sam ipak bio rešen da idem i istrajem. Delovao sam dosta umorno i već pomišljao da odustanem jer sam imao osećaj da put nema kraja, mada u daljini vidi se šuma i napokon dođoh do table gde je pisalo NP Fruška Gora. Tada mi je malo laknulo ali još nisam stigao tamo gde sam se uputio. Posle još jedne deonice pešačenja ugledao sam tablu sa natpisom Stražilovo i konačno to je TO…
Ušao sam u kompleks i u neposrednoj blizini vidim spomenik Branku Radičeviću, te sam mobilnim uslikao. Preko puta spomenika, ima neka brvnara, dom ili ne znam šta već i tu čujem lupkanje čekića. Pogledam i vidim da su radovi na tom objektu a preko puta sam video i par kućica, bungalova. Krenuo sam malo naviše i vidim oznake na velikoj tabli. Mislim da piše Stazama zdravlja ili maratona, tako nešto, velika šema trase puta i naslikan spomenik Branku Radičeviću tj. oznaka gde mu je grob. Ako sam dobro video, mislim da je pisalo oko 900 metara do njegovog spomenika od tog mesta gde sam stajao.

Da je bilo bliže otišao bih, ovako, bio sam dosta umoran od prethodnog pešačenja, te nisam imao snage da kroz šumu i planinsku stazu idem još skoro kilometar. Sustao sam, kako se to kaže. Doduše ni vreme mi nije išlo na ruku jer brzo se smrkava i nisam hteo da u povratku idem po mraku zbog slabe vidljivosti, te sam nakon kraćeg odmora i fotografisanja prirode, krenuo natrag. Trebalo mi je oko sat vremena da stignem do ulaza u kompleks, a povratak je trajao malo duže, jer nisam mogao brzo hodati, zbog umora u dolasku.
Mogu vam reći da je priroda čista, vazduh, šumovito je i nema civilizacije, nema restorana /možda će biti tamo gde su radovi, na ulazu u kompleks/. Tokom te šetnje ka šumi i gledanju prirode, njiva, vinograda, o ničemu nisam razmišljao. Ni jedna tema, niti pomisao na nešto drugo nisu mi padali na pamet, sem cilja da što više hodam i dohodam. Nekoliko puta sam duboko uzdahnuo i blago izdahnuo, /nešto kao meditiranje/ punio pluća čistim vazduhom i osećaj beše predivan.

Posle ovoga mi je dosta jasnije, zašto lekari predlažu šetnju u zdravstvenom smislu. Šetnja je vrsta leka, gde vam se misli rasterećuju, i ne razmišljate o surovoj stvarnosti kojom ste okruženi. Ruku na srce, kako sam prilazio naselju i civilizaciji, počele su da mi se vraćaju „životne“ teme, i misli sele u stresnu stvarnost a čarobna bajka puta, polako je iščezavala. Trenutno me bole mišići, dobio sam upalu od hodanja i prevaljenih tu oko 12 kilometara otprilike, ali ne žalim.
Ko zna… Ipak da je nalaz bio dobar, pitanje je da li bi uopšte i išao ovako daleko, te ne mogu to sa sigurnošću potvrditi. Više ne, nego da, iskren da budem.24058928_869580436530247_84192319789723993_n (1)

Vojislav Ilić

Rođen u Beogradu u kući pesnika Jovana Ilića, koja je bila pravi književni klub, od ranog detinjstva Vojislav Ilić je počeo da gleda na svet i život očima pesnika. Njegov otac Jovan Ilić imao je za kućne prijatelje sve ljude od pera i pesničke reči. Tu su se okupljali, razgovarali i čitali često ono što su pisali: Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Milovan Glišić, Laza Lazarević, Janko Veselinović, Radoje Domanović, Branislav Nušić i mnogi drugi. Poznati komediograf Branislav Nušić jednom prilikom je kazao. „Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika“. Okružen knjigama i živim piscima, Vojislav Ilić je vrlo rano krenuo pesničkim stazama. Tako se desilo i sa njegova tri brata, ali on kao pesnik ostao najpoznatiji. Duboko u njemu razvijalo se jako osećanje slobode i humanih odnosa među ljudima. Želeo je svet bez mržnje i laži, bez zla i nepravde. Otuda u njegovim ranim pesmama ima traženja nekih predela: „Moja duša od detinjskih dana stremila je u burnome letu u predele zanošljivih strana nekom čudnom, nepoznatom svetu, gde radošću sve živo miriše i večitom harmonijom diše“…

Međutim, od života nije imao mnogo, ni sreće ni vremena. Živeo je svega 32 godine, a to je malo i za sreću i za pesnikovo sazrevanje. Pogotovo što je do svoje petnaeste godine uglavnom ležao na postelji zbog bolesnih nogu. Bilo je to detinjstvo bez igara i neobuzdanih dečijih radosti. Zbog, takve, utamničene mladosti, valjda, veliki broj sumornih jesenjih i zimskih predela u njegovim pesmama.
„Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje, A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni, i niski trščani krov. U dalji, gube se brezi i23754651_869033356584955_1656875737303686502_n kruže vidokrug tavni“.

Izvan kuće, u životu, Ilića su dočekala još dva zla. Nenarodna vladavina Milana Obrenovića bila je daleko od pesnikovog osećanja slobode i humanizma. Bezobzirno je zavođen apsolutizam, vladavina jednog čoveka tako daleko od pravednih odnosa u društvu. Tada je kroz stihove plakao nad svojom zemljom i svojim narodom:
„a jeknu li uzvik i kroz polja ova, tužnog roba to je umirući glas!“

Drugo zlo je bila opaka tuberkoloza, koja je prerano odnela mnoge naše pesnike. Nije se mogao redovno školovati, nije uspeo zbog bolesti da završi ni srednju školu. Neko vreme je, kao vanredni učenik, pohađao Veliku školu u Beogradu, ali je svoje obrazovanje uglavnom stekao u razgovoru sa poznatim gostima njihove kuće. Preko tog prijateljstva kći Đure Jakšića postala je njegova žena, izrodila mu decu, ali su rano pomrli i žena i deca. Za njima je otišao, mlad, tridesetdvogodišnji pesnik, suprug i otac, Vojislav Ilić. Nikad nije postigao ono što je najviše želeo – sreću…

Hajduk po čuvenju

Petar_Popović_Pecija

Petar Popović-Pecija, beše najčuveniji hajduk polovinom 19 veka u Krupskom kraju. Rodio se u Buševiću oko 1826 godine. Odrastao je sa stricem koji ga je svačemu učio i naučio, preslicu šarati, gusle sadeljati, konja jahati i pticu u letu iz puške ubiti. Posle smrti strica od ruke muslimana i njegove osvete, odmetnuo se u šumu jer povratka više nije bilo. Krstario je kroz više nahija i svetio se gde god je čuo za neko nasilje.

Kad je jednom čuo da se iz Krajine šalje u Stambol 17 hrišćana na robiju, On nađe 2-3 pogodna druga i po dolasku pratnje, pripucaše, neki turci izginu a neki pobegoše. Pecija oslobodi nesretnike i oni se raspu kod koji.
Godine 1858 godine buknula je Duljanska buna, koja je u krvi ugušena, međutim Pecija je ostao u šumi da brani nezaštićenu raju. Velika potera suzila mu je obruč i biva živ uhvaćen i bačen u Bihaćku tamnicu. Pecija je oteran u Tursku gde se za njega zainteresovao ruski konzul i uz novce uspeo je da ga spase.

Na sam početak bosanske bune od 1875 godine, otišao je u Bosansku krajinu i u borbama poginuo.

***** Ovo je kratak zapis o hajduku Peciji i njegovim delima. Nadam se da je privukao pažnju prilikom čitanja i oživeo nam sećanja, na sada davna vremena.

Parola „Snađi se“

jna-amblemJoš od juče vodim debatu na jednom vojnom forumu, koja mi je neshvatljiva, ne toliko zbog naziva teme, već uspomena koje se iznose. Te uspomene odnose se na služenje vojnog roka, i nalaženje razloga, da se ode kući, ali ne na regularan način.

Pa tako da bi se otišlo kući, izmišljaju se razni razlozi, a sve u cilju da se dočepa kuće. Ja kada sam otišao u vojsku i onoga trena kada sam prešao prag vojnog objekta, toga časa, sam se sa time pomirio. Jednostavno, tako treba, pomiriš se i misli tako postaviš. Kući se ide onda kada se obavi obuka, a to znači posle 5-6 meseci (govorim za period služenja JNA u SFRJ). Odlasci pre toga roka, trebali su imati valjan razlog i istinit. Međutim, nije tako. Pojedinci i posle nepuna dva meseca, izmišljali su razloge kako bi prevarili starešine i ostvarili cilj. Od svih razloga, tipa: „Ženi mi se brat“, „Udaje mi se sestra“, „Treba da kumujem“ i slično; jedan je ovako ostvario svoj cilj. Tražio je da mu od kuće pošalju telegram, da su mu roditelji imali saobraćajni udes i da mora ići kući. Napravio je tužnu facu i skrušeno saopštio starešinama. Pustili su ga, i On, sav sretan otišao je…

Pročitao sam više puta i još sam u šoku. Reći, da su vam mama i tata imali udes /a nisu/ i sa takvom laži nastupiti, i isposlovati cilj, krajnje je bezobzirno. Da li je taj, tada vojnik, pomislio: „Šta ako ovim prizivam nesreću“… i ne daj bože, nešto se desi, zbog mog eto, hira da vidim kuću“ ! Čisto sumnjam, jer parola „snađi se“ iznad svega je. Nakon žustre polemike i pravdanja da je bila 1991. godina, te okolnosti takve, pa je zato „zbrisao“, verovatno je očekivao da ću biti blagonaklon i razumeti taj gest. Nisam bio „mekog“ srca, najviše zbog razloga koje je naveo i tako mogao da prizove neku nevolju.

Na kraju sam odustao od dalje rasprave, jer sam vidno uzrujan, a lik mi je napisao ove reči:

P.S. Roditelji su zivi i zdravi i dan danas posle 26 godina….hvala na pitanju..

Olimpijske priče iz davnina

1/ Pobednici prvih igara u Atini 1896. uopšte nisu dobijali zlatne medalje. Pobednici su dobijali srebrnu, drugoplasirani bronzanu, a trećeplasirani – nikakavu medalju.

2/ Ništa nije bilo tako ubogo kao deljenje medalja – zapisao je jedan novinar o pariskim Igrama 1900. Nagrade su bile bezvredne; neki je sportista za drugo mesto dobio – kišobran.

3/ Sudije su 1908. u Londonu diskvalifikovali Amerikanca Carpentera zbog ometanja domaćeg takmičara  Halswella. Trka na 400 m je zbog toga ponovljena, ali ni ostali Amerikanci u znak protesta nisu hteli nastupiti. Tako je Halswell do zlatne medalje došao trčeći – sam.

4/ U Stockholmu 1912. najzanimljiviji su verovatno bili rvači, kojima tada borbe nisu bile vremenski ograničene. Šveđanin Ahlgren i Finac Bohling borili su se u poluteškoj grupi 9 sati. Sudije su tada prekinuli meč, proglasivši obojicu – drugim.

5/ Siromašni engleski zidar John Kelly hteo je nastupiti na elitnom takmičenju veslača u Henleyu. Nisu mu dozvolili. Odselivši se u SAD, dvostruko se “osvetio”; osim što je postao upešan građevinski preduzimač, triput je pobedio na još elitnijem takmičenju od Henleya – na olimpijskim igrama u Antwerpenu 1920. i u Parizu 1924. A “osvetila” su ga i deca; sin je dvaput pobedio na onom istom takmičenju na koje svojevremeno nisu pustili oca, dok mu kći Grace nije niko drugo do – princeza od Monaca.

6/ Englez Philip Noel-Baker, dobio je na igrama u Antwerpenu srebrnu medalju kao drugoplasirani u trci na 1500 m, a 1952. – Nobelovu nagradu za mir.

7/ Iako je Francuz Jules Noel u Los Angelesu 1932. bacio disk dalje od svih, nije dobio nijednu medalju. Naime, sudija je u to vreme gledao trku na 5000 metara, pa Noelov najbolji hitac nije ni video ni priznao. Ta ista trka koju je gledao pomenuti sudija s diska, bila je zaista uzbudljiva, a posebno njene posledice. Finac Lethinen zakrčio je na trenutak put Amerikancu Hillu, te je na cilju bio za prsa bolji i dobio zlatnu medalju. Gledaoci su negodovali, ocenivši da bi “zlato” trebalo pripasti njihovom trkaču. Finac je ipak sve iznenadio; nekoliko nedelja kasnije poslao je svom protivniku sa staze, Hillu, pola svoje medalje.

**** Da li će biti zanimljivih slučajeva na predstojećim Letnjim Igrama 2020. u Tokiju, tek ćemo videti. Gore navedene zanimljivosti, ipak su iz davnih vremena, a od tada, do sada mnogo toga se promenilo.11-2.jpg

Iz arhive – 1976. godina –

PIK „BEOGRAD“

Nadomak glavnog grada je najveći kombinat u zemlji. Ovo društveno gazdinstvo zapošljava oko dvadeset pet hiljada radnika. Pored ostalih kultura, na oko dvadeset tri hiljade hektara bila je posejana visokorodna domaća sorta pšenice. Rekordni prinos je premašio osamdeset metarskih centi po hektaru, a prosečan prinos iznosio je oko šezdeset metarskih centi po hektaru.                                                                                                  Ovogodišnji rod i prinos pšenice u našoj zemlji premašio je sva dosadašnja. Prosečan prinos u društvenom sektoru je oko četrdeset četiri metarske cente a u privatnom sektoru oko dvadeset šest metarskih centi.

********** Četr23621322_864671530354471_3307916692507222051_ndeset godina kasnije, ništa više nije kao pre. Niti ima te države niti kombinata u tim razmerama.