Bog, vera i Spinoza

Verovatno ste svi svedoci povećane količine izliva duhovnosti na svim mogućim mestima. Ta mesta imaju ali i nemaju direktne veze sa crkvenim zdanjem u fizičkom smislu. Narod se počeo sve više krstiti po autobusima gradskog prevoza ali i na biciklu onako u toku vožnje na “brzaka”. Čovek kada gleda sa strane, bude mu smešno, ne toliko krštenje u busu, koliko ono na biciklu.

Narod, kao po nekom običaju, kada mu je teško ili u nerešivoj misiji, onako mahinalno počne da se krsti i moli bogu, tražeći pomoć. Sada počeli i fudbaleri na terenu sve više da se krste i traže pomoć, kada se “lomi” rezultat ili je nepovoljan toga trena a vreme neumitno teče. Što se tiče “ostalih” vernika, tu najviše mislim na one koji to nikad nisu bili iz ideoloških razloga, pa sada to hoće da budu, ali ih vreme pregazilo, ne poznaju ni običaje kako valja, pa se uče pod stare dane. Reklo bi se, bez mnogo preterivanja, da je na delu vid pomodarstva, koje sve više osvaja naš prostor.

Zanimljivo je još jedno zapažanje. Naime, čuli ste uzrečicu “ima boga”. Smisao iste leži u pojedincu i učinjenom delu ili nedelu u nekom dužem periodu. Kao posledica “takvog” ponašanja proističu ili proisteknu negativne posledice po druge ali tvorac takvoga stanja ostaje netaknut. I onda, se to skupi i kada se lice najmanje nada, “strefi” ga nešto i vrati mu se sve ono što je nekome činio u smislu zla… Nakon toga, obično sledi ono: “Ima boga”… Sve dođe kad tad na naplatu.

Zanimljiv je pristup filozofa Baruh de Spinoze u sklopu ove teme. Rođen je pre 385 godina i sa te vremenske distance imao je kritički odnos, posebno prema Bibliji. Čitajući je, zapazio je mnogobrojne protivrečnosti, proizvoljnosti i besmislice. Dalje studije samo su ga još više učvrstile u ovom ubeđenju, tako da je njegova vera iz temelja bila poljuljana. Neiskreni prijatelji ka njemu, širili su loš glas te su se uplašili da će jednoga dana “srušiti stubove sinagoge”, jer je bezbožnik koji prezire Mojsijeve zakone. Potom su Spinozu izbacili iz crkve i javno ga prokleli. Imao je tada samo dvadeset tri godine.

Spinoza se dotakao i Svetog pisma kome je cilj da ubedi ljude da postoji bog, koji je tvorac sveta, i istovremeno da im pruži najglavnije moralne propise. Sveto pismo deluje isključivo na moć pretstavljanja i maštu ljudi. Prost narod nije u stanju da se služi razumskim razlozima i da ih povezuje, njemu su potrebne priče koje će svojom neposrednošću izazivati pobožnost i poslušnost. Po Spinozi te priče namenjene su neobrazovanim ljudima, koji nisu sposobni da jasno i razgovetno shvate istinu.

Život Spinozin bio je ne samo skroman, nego čak i preterano skroman. Evo jedne ilustracije skromnosti – Jedan njegov biograf priča kako mu je za čitav dan bila dovoljna supa sa malo butera i jedna čaša piva. Kada mu je umro otac, on se odrekao nasledstva u korist svoje sestre, dok je za sebe zadržao samo jedan krevet, kako bi imao na čemu da leži. Odbio je penziju od 2000 guldena, koju mu je hteo obezbediti Simon de Vriz. Pored toga, ovaj njegov prijatelj nameravao je testamentom da mu zavešta celokupnu svoju imovinu, ali Spinoza ga je naterao da sve ostavi svome bratu, zadržavajući za sebe rentu od svega 200 guldena. On je imao običaj da kaže: “Priroda je sa malim zadovoljna, a ako je ona zadovoljna, biću i ja takođe”.

Od rane mladosti Spinoza je bio vrlo slabog zdravlja. On je čitavih dvadeset godina bolovao od tuberkoloze, koja je bila uzrok njegove iznenadne smrti u 45. godini života. Naime, uoči iznenadne smrti, osećao se sasvim dobro i po starom običaju silazio kod stanodavca i njegove žene da bi popušio lulu. Ali sutradan, vrativši se iz crkve, oni su bili zaprepašćeni kada su Spinozu zatekli mrtvog i kada su saznali da je izdahnuo u prisustvu svoga lekara.

Ne znam koliko sam uspeo dočarati materiju, povlačeći neku paralelu, od danas pa unazad skoro četiri veka, te svakom ostavljam da na svoj način tumači gore napisano.sedmoro

Advertisements

Frojd – crtice života –

Cilj “crtica života” nije da se bavi vikipedijom, te brojkama i hronološkim godinama vezanih za rad ovog jedinstvenog čoveka koji je zario skalpel u lavirint ljudske duše, već da se pozabavi sa nekoliko zanimljivosti, manje poznatih ili gotovo nepoznatih. O ovim zanimljivostima je reč…

1/ Cigara bez koje nije mogao

Gledajući Frojdove sačuvane fotografije, obično ga možemo videti kako u ruci drži cigaru. Čini se da je bio strastven pušač. Skoro nikad nije pio alkohol i nije bio izbirljiv po pitanju hrane, ali je bio zavistan od duvana. Frojd nikada nije ostao bez kvalitetnih Havana cigara i pričalo se da je pušio više od dvadeset komada dnevno. Počeo je da puši sa dvadeset četiri godine, ali je kasnije pokušao da ostavi cigare na godinu dana zbog srčanih tegoba. Međutim, ponovo je propušio rekavši: “Kada prekinem divnu naviku pušenja, moja intelektualna interesovanja se smanjuju. Nikada ne bih ostavio pušenje samo da bih živeo duže”. Njegova hronična pušačka navika je verovatno uzrokovala rak usne koji je dobio sa šezdeset šest godina. U toku sedamnaest godina pre nego što je umro, imao je više od trideset operacija i, ignorišući bolove, nikada nije prestao da puši cigare. Kada su ga usputno pitali zašto ne voli alkohol, a obožava cigare, odgovorio da “alkohol pomućuje rasuđivanje, a cigare podstiču koncentraciju”. To su bile Frojdove sažete reči koje pokazuju kako nije voleo dvosmislenost.

2/ Frojdovi čuveni psi

Oko Frojda, u trenucima zabeleženim kamerom u njegovom starijem dobu, uvek je trčao neki pas. Kako je stario, Frojd je sve više voleo pse. Njegova prijateljica i pristalica Ledi Mari Bonaparta poklonila mu je kuju rase čau-čau zvanu Tatun, koja je okotila dva šteneta, Jofija i Luna. Frojd je zavoleo Jofija i nazvao ga “pas psihoanalize”. “Jofi izgleda nekako čudno kada ugleda nekoga koga ne voli”. Ako se psu na neki način ne bi svideo neki njegov pacijent, desilo bi se da je to isto mislio i Frojd. Frojd je čak u njegovim knjigama pisao o “neospornoj vezi” između njega i njegovog psa. “Na neki način, činjenica da jednostavna duša ne poznaje nepodnošljive borbe civilizacije u potpunosti opravdava lepotu celog života”. Frojd je bio skoro gluv i nije mogao da čuje ničije pevanje, ali kada je davao takt Jofiju, otpevao bi sledeći stih Mocartove opere “Don Đovani – “Nas dvojicu veže spona prijateljstva”. Ana, njegova ćerka, imala je velikog psa sa imenom Volf. Često je uzimala taksi i šetala Volfa po parku. Jednog dana je Volf otrčao u šumu i nestao. Ona ga je dozivala i tražila svuda ali ga nije mogla naći. Došla je kući slomljenog srca, a Volf se kasnije vratio -taksijem. On je bio navikao na uobičajenu vožnju taksijem i ušao je u jedan. Iznenađeni taksista je hteo da se odveze, ali je pas zalajao i nije hteo da se pomeri sa sedišta. Adresa psa je bila ispisana na ogrlici tako da ga je taksista dovezao kući. Tu priču je porodica Frojd sa ponosom pričala.

3/ Mari Bonaparta

Reč je o dami koja je pomogla Frojdu kada je pobegao iz Austrije, a bila je Napoleonova unuka, udata za najmlađeg sina grčkog kralja, i rođena u porodici koja je bila u krvnom srodstvu sa danskom kraljevskom porodicom. Od svoga lečenja 1925, postala je Frojdov odani pristalica. Ne samo da mu je pomagala dok je bio u progonstvu, već je bila zaslužna za još jedno nezaboravno delo. Flis, Frojdov prvi učenik, posedovao je mnoga Frojdova pisma koja su, posle njegove smrti prodata trgovcu umetninama i došla u posed Mari. Pošto je Frojda bio strah da objavi svoja stara, lična pisma, on je razmišljao da vrati novac i da ih uništi. Međutim, Mari ih je otkupila od trgovca umetninama pod uslovom da ih neće prodati Frojdu, i primorala ga je da se odrekne te ideje. Kada je Frojd odbegao u Englesku, nacisti su zaplenili sredstva koja su jevrejske porodice držale u bankama. Mari je Frojdove knjige poverila jevrejskoj banci Rotšild u Beču, tako da su bili izgledi da i one budu zaplenjene. Mari je požurila iz Pariza u Beč da zaštiti pisma od Gestapoa, pošto su ova pisma, posle njegovih eseja, bila najvažnije Frojdovo delo. Za sedamdeset sedmi rođendan, Mari je Frojdu poslala grčku vazu u kojoj se sada nalaze njegovi ostaci na groblju Grin Garden u Londonu.25353979_879723272182630_1932039140896935647_n

Glas

Možda se nekome učini da je objava više dečja nego za odrasle, meni se učinilo prihvatljivim da ukratko se osvrnem na instrument kojeg je priroda darovala svakom od nas, gde ga koristimo sa manje ili više uspeha. To je ljudski glas.

Na svetu verovatno nema čoveka koji bar jednom u svom životu nije zapevao. Ti zvuci koji izlaze iz ljudskog grla veoma se razlikuju od zvukova običnog govora. Ti zvuci ili pesma, proizvod su nekoliko važnih ljudskih organa -instrumenata- a to su:   1/ Pluća, disajno-pokretački deo koji izbacuje vazduh usled čega podrhtavaju glasnice.                   2/ Same glasnice koje se nalaze u grlu te svojim podrhtavanjem proizvode zvuk.             3/ Glava i grudi kao šupljine u kojima ton odzvanja i od njih zavise jačina i boja tona.

Ljudski glas može da bude veoma snažan i lep i on „se školuje“, zapravo pevanje se uči kao i svaki drugi instrument, bez obzira što i bez takvog školovanja svako od nas može da peva i to je takozvano prirodno pevanje. Za pevanje u horu, operi, solo pevanje ili u nekom sastavu, treba „školovati“ glas. Mnogo je poznatih pevača koji su, zahvaljujući lepoti svoga glasa, postali čuveni i spomen na njih živi i posle njihove smrti. Takav je, na primer, operski pevač Enriko Koruzo za koga tvrde da je imao takav glas da su od njegove snage poigravale i zvonile kristalne čaše.

Za kraj, evo jedne zanimljive anegdote – Gabrijeli, čuvena pevačica toga vremena, zatražila je od ruske carice Katarine II honorar od 300 dukata da bi pevala na dvoru. Ova suma je vladarki izgledala velika pa je odgovorila: „Ja toliko ne plaćam ni svoje feldmaršale“.

„U tom  slučaju“, poručila je umetnica carici „neka njenom veličanstvu pevaju njeni feldmaršali“. Katarina II je isplatila traženi honorar.24991075_875254785962812_2758109232442177927_nNa slici: Miroslav Čangalović

 

Danas, a već sutra zaborav !

Danas se obeležava Svetski Dan Invalida…

U našim domaćim okvirima vlada diskriminacija prema tim osobama jer duštvo od njih stvara osobe „manje vrednim“ od ostalih, predrasude, koje traju do dana današnjeg.

Posebno se misli na oblast zapošljavanja, gde se taj neravnopravni položaj najbolje vidi. Kod traženja posla, žene sa invalidnošću posebno su oštećene i najviše diskriminisane.
Društvo se stalno zaklinje da će popraviti položaj, ali samo je to deklarativno i čim prođe ovaj dan, sutra kao da se ništa nije dogodilo. Setimo se samo u oblasti sporta (igre u Londonu) koliko su medalja uzeli, čak više nego Oni od kojih se to zaista i očekivalo, a dočekani, vrlo skromno, uz prisustvo njihovih kolega i porodica.

Nisam ovim tekstom, rekao ništa novo, što se već ne zna, ali sve je bolje, nego ćutati… Ovako ostaje nada da neko čita ove naše statuse i možda se malo „trgne“.medjunarodni-dan-osoba-sa-invaliditetom