Beograd je zakon

26907860_894710897350534_1735283455973347912_n

Osobina da nekom zavidite nije dobra, ali ljudi koji žive u Beogradu, teraju me na taj osećaj. Živeti u Beogradu znači imati sve pogodnosti, bolji kvalitet života, kulturno-istorijske i sportske sadržaje, veći izbor za kupovinu svega i svačega kao i niže cene prehrambenih proizvoda jer svi veliki trgovinski lanci su tamo. Jednostavno živeti u prestonici je prestižno i na izvorištu ste svih događaja.

Tamo nema da se mrdaju i njišu one zavesice na prozorima kad prođete u neko doba dana ili noći. To je moderna sredina gde svako ide svojim poslom i ne zanima ga zašto je „Milosavina, Cica došla u sitne sate i pritom izašla iz besnog džipa“. Ovo zapaženje ima u malim sredinama gde se zna sve. Savremeni svet Beograda ovo ne poznaje niti ga zanima.
Međutim ima jedan problem, ne možemo svi da živimo u Beogradu, bilo bi to nemoguće, em stvorila bi se velika gužva od ljudi, a da ne govorim da bi još više manja mesta opustela i bila bez meštana. Ima doduše primera da idu iz Beograda u sela u tom smeru, ali to je retkost.

I na kraju, priča kako je tamo smog, zagađenje nije tačna, jer kroz teritoriju Beograda struji i duvaju čak nekih 18 vetrova (ovo sam negde oko vetrova pročitao i ne mogu ipak da gurnem „ruku u vatru“ da je tačno) ali mislim da je istinito ili tu negde.

Advertisements

Kako se branio Dubrovnik – 4. deo – Cena slobode

26168022_888485804639710_3564204888907388223_n Ovo je završni deo  kratkog osvrta o Dubrovačkoj Republici. Pokušao sam u četiri kratke celine koliko-toliko dočarati doba koje je sada davno za nama.

Posle strašnog zemljotresa koji je razorio grad, Dubrovačka republika našla se u teškom stanju. Bosanski paša je to iskoristio i zatražio u ime sultana porez od 150 hiljada zlatnika od Dubrovnika.

Senator Nikola Bunić se dobrovoljno prihvatio dužnosti da pregovara sa pašom. Ali čim je paša u Bosni shvatio da Nikola ne nosi pare strpao ga je u zatvor, a zatim poslao Velikom veziru. Put do Velikog vezira morao je da pređe bos i peške, uz bičevanje duž puta. Vezir je tražio da Nikola potpiše garanciju da će grad platiti porez ali je ovaj zahtev odbio svestan da je time potpisao smrtnu presudu za sebe. Tako je i bilo, umro je 1678 godine u još strašnijem zatvoru nego što je bio onaj kod paše u Sarajevu.

Danas malo ko o tome razmišlja. Kako je mala grad-republika branila slobodu i nezavisnost. Ipak, istorija je sačuvala ne samo zidine već i dokumenta o tome.

 

Kako se branio Dubrovnik – 3.deo – Tvrđava Lovrijenac

26167328_888485081306449_1074444793254050410_n

Posebno je značajan strateški značaj tvrđave Lovrijenac koja je zadala dosta muka napadačima. Sazidana na steni visokoj 37 metara ona je imala za cilj čuva luku Kalarinju radi snabdevanja sa mora.

Negde oko XI veka na tom mestu tvrđavu su hteli da sazidaju Venecijanci radi kontrole Dubrovnika. Ova namera je otkrivena i odlučeno je da Dubrovnik prvi to učini. Građenje je završeno za samo tri meseca. Možemo zamisliti zaprepašćenje Venecijanaca kada su njihovi brodovi stigli sa građevinskim materijalom i kada su ugledali tvrđavu sa dubrovačkom posadom.
Zanimljivo je da ova tvrđava ima izuzetno debele zidove sa tri strane od oko 4-12 metara, sem sa strane koja je okrenuta gradu. Shvatajući značaj utvrđenja, Dubrovčani su na zidu Lovrijenca ispisali: SLOBODA JE VREDNIJA OD ZLATA.


Ne zanemarujući značaj diplomatije, iako je mudro izbegavala zamke neprijatelja koji su bacili oko na malu ali bogatu republiku, ipak je postavljeno pravilo koje je bilo zakon: Bezbednost republike je zakon iznad svih drugih.

Kako se branio Dubrovnik – 2. deo – Kula Minčeta –

26169323_888484507973173_5547797367242551696_n

Da bi se sazidala moćna kula Minčeta, danas najviši vrh tvrđave Dubrovnika, radilo se danju i noću uz pomoć građana i plemstva jer je opasnost od nadirućih osvajača bila velika.

Zidine su dugačke 1940 metara, prema moru su debele od 1.5 do 3 metra, prema kopnu su debljine od 4 do 6 metara. Pored zidova i kule Minčete, bile su još dve kule, 12 četvrtastih utvrđenja, 5 bastiona, 2 tvrđave smeštene na uglovima zidova i velika tvrđava Svetog Ivana.

Još dve velike tvrđave, Fort Lovrijenac i Revelin bile su smeštene van gradskih zidina. Pored zidova išao je kanal oko čitavog grada.

Kako se branio Dubrovnik – 1.deo –

26167253_888483847973239_519596322281285695_n

Dubrovačka republika je vekovima opstajala među tada velikim silama zahvaljujući rešenosti da po svaku cenu brani svoju slobodu i nezavisnost. Strategija vojne odbrane zasnivala se na snažnim utvrđenjima, bedemima i kulama koji su opasivali grad sa svih strana, a posebno na ličnoj hrabrosti svakog Dubrovčanina koji je bio spreman da položi život za slobodu svoje republike.

Prvi naseljenici došli su ovamo posle propasti Epidauruma i počeli da traže zgodno mesto na kome bi mogli da organizuju odbranu od bilo kog napadača. Tako su izabrali malo krševito ostrvce koje su odmah počeli da opasuju zidom. Zidovi oko grada bili su napravljeni od kamenih blokova debljine oko 1.5 metar. Zidovi su bili ojačani još jednom doziđivanjem 15 kula u XIV veku.


Međutim, u prilikama koje su nastale osvajanjem Carigrada od strane Turaka 1453 godine, u Dubrovniku je procenjeno da opasnost dolazi sa te strane, baš kao i od stalno prisutne Venecije. Tada je u rekordnom roku od tri godine, dovršen severni zid visine 25 metara, na pravcu kula Minčeta – Vrata od Ploča.

Neposlušnost

10429270_412868025534826_5534759559591887290_n

Svako ko nije po volji gospodara, odmah dobija premeštaj u unutrašnjost. U to doba tako su vladari rešavali problem sa svojim „službenicima“. Samo ga pošalješ u neku zabit i rešio si problem. Ovo me navelo da napišem par reči o neposlušnom Vojvodi.

Rođen 1771. godine, nakon hajdukovanja u mladosti, Petar Todorović Dobrnjac se 1804. među prvima odazvao na Karađorđev poziv na ustanak. Nakon herojstva iskazanog u bici na Ivankovcu 18. avgusta 1805. dobija čin vojvode. Najveću slavu donela mu je pobeda na Deligradu i toga je dovelo u red najvećih srpskih vojskovođa.

Međutim, Vojvoda nije trpeo da mu bilo ko zapoveda, pa ni Karađorđe. čija je reč toga doba bila poslednja… Karađorđe beše neumoljiv, dao mu je rok od 20 dana da se sa familijom iseli u inostranstvo i napusti Srbiju. Preko Kladova odlazi u Vlašku, gde ostaje sve do smrti 1831 godine.

Abraševići

26168325_889666767854947_2736441253619064527_n

Preteča današnjeg „Abraševića“, „Beogradsko radničko društvo osnovali su 1896 g. beogradski socijalisti velikoškolci Vasa Pelagić, Dragiša Lapčević, Genčić… Društvo je imalo, pored ostalog, tamburaški orkestar, pevački hor…

Pet godina kasnije, osniva se zaslugom Radovana Dragovića novo „Beogradsko radničko društvo“, koje će biti nakon krvavih martovskih demonstracija 1903 g. zabranjeno. Međutim, iste godine nakon majskog prevrata, ono obnavlja rad šireći progresivne socijalističke ideje po Srbiji, a 13. novembra 1905 godine, oformljuje se kao posebna organizacija koja se bavi kulturno-umetničkim radom i stvaralaštvom, neposredno nadahnuti revolucionarnim idejama.
Nazivaju se po Kosti Abraševiću, pesniku proletarijata, koji je preminuo u dvadesetoj godini života…
Stihovi…

„O tirani, čujte, ne treba vam
kriti
I osveta naša — crvena će
biti“

Prihvatili su proletarijat Srbije i Beograda, napredni đaci i studenti, te je Abrašević postao najdražim pesnikom omladine toga vremena. Iz njegovih stihova, iako je bio veoma mlad, izbijala je mržnja prema tiraniji, i socijalnom ugnjetavanju, otvorene simpatije prema radnicima i siromašnim seljacima. Ti stihovi nisu samo opisivali život ophrvan teškim radom i nemaštinom, težak položaj radnika u društvu, već su otvoreno pozivali na bunt, na narodnu odmazdu. Najbolje njegove pesme – Zviždi vetre, Crvena, Bratstvo, Radnička pesma – u to vreme delovale su pokretački, revolucionarno.

Po ugledu na beogradski „Abrašević“, sa širenjem radničkog pokreta, osnovana su 1906 g. istoimena kulturno-umetnička radnička društva širom Srbije. Gde god je bilo radnika, gde god se tražila topla pesnička reč nadahnuta narodom – u Nišu, Kragujevcu, Šapcu, Jagodini, Pirotu, Paraćinu, Leskovcu, Valjevu, Čačku, Smederevskoj Palanci i drugim većim mestima odjekivala je radnička pesma.
Zbijena uz radnički pokret, društva su širila svoju kulturnu i prosvetarsku misiju.