Mrvice ljubavi

14022121_640693139418979_666621572144070688_n

Te iste mrvice, svuda su oko nas, poput količine pustinjskog peska. Život se sveo  na mrvice i zadovoljenje istim…Gde je tu ljubav ? Ljubav se svela na te iste mrvice, sa osećajem kao da je “prosite” i nemate je dovoljno.

Osećaj voljenja postaje nam stran, neobičan a za ljubav potrebno je malo i obično ništa ne košta, a dovoljna je  volja  i posvećenost. Ovoga puta ne bih pominjao partnere koji su nezadovoljni,  sa osećajem “zarobljenika veze” i takvi, mrvice ljubavi nalaze u naručju nekih drugih, koji opet prihvataju da budu deo ljubavi na parče i time se zadovoljavaju.

Ima li ljubav snage da pobedi tu količinu mrvica svuda oko nas rasutih poput pustinjskog peska ?

Advertisements

Paganini -trivijalne žice-

paganini

Čuveni violinista Paganini prilikom izvođenja jednog zahtevnog dela imao je peh, da mu pukne prvo jedna struna, pa druga i na kraju i treća struna.

Vrhunski umetnik nije se dao zbuniti, izvedbu je završio svirajući na onoj jednoj preostaloj struni dok su one tri visile potpuno neupotrebljive.
Poenta priče je da provodimo isuviše vremena brinući se za žice koje su popucale i koje ne možemo istog trena promeniti, a zaboravljamo da uvek postoji bar jedna žica koja je još ispravna i za koju treba živeti.

Ovaj detalj iz života slavnog umetnika, na mene je ostavio snažak utisak, pokazujući kako se treba boriti ali i verovati kada se čini da je sve izgubljeno.

Novi početak

medium_f2fce62b-1655-469e-9063-08fc12c237bf

Pre neku godinu bio sam u jednom beogradskom hotelu, kad tamo neko druženje. Pogledam u salu i imam šta videti. Skup penzionera a Oni da ste ih samo videli, bake sa novim frizurama, našminkane i lepo obučene, a deke kosa sedih, odelo i kravata sve tip-top.

Igraju i vesele se kao da im život tek počinje a u proseku su negde oko 75 godina ako ne koja godina gore. Ta vedra nasmejana lica posmatram, tu živost i radost i ne mogu da verujem.
Takav žar u očima, taj život, kao da im tek počinje, ostavio je fascinantan utisak na mene. Takvu pozitivnost, nemaju ni Oni koji su dosta od njih mlađi i prosto sam im pozavideo na volji za životom. Oni uopšte ne razmišljaju o tome što su u trećoj dobi života, već žive kao da su juče rođeni.

Takav elan za životom, manjka onima koji mogu da žive ali ispada da su se uloge zamenile.

Rusi u Nišu – Drugi zanimljivi Rusi – IV deo

nish_673

Petar Zurin, specijalista za kožne i venerične bolesti, pored privatne prakse radio je i u niškoj bolnici, kao i za Ivana Hudovskog, vlasnika apoteke koja je radila do 1949. godine, kada je nacionalizovana.
Mihail Spiridonovič Peleh, rođen 1888. godine, u Srbiju dolazi 1920. godine, bio je dugi niz godina paroh prokupački. U tom periodu osniva hor „Jug Bogdan“ u Prokuplju a od 1938 godine dolazi u Niš gde služi kao paroh u crkvi sv. Pantelejmona. Vodio je pojačko društvo „Branko“, a autor je knjiga „Letopis crkve prokupačke i istorija varoši prokupačke (1930) kao i „Pravoslavni manastiri Eparhije niške“ (1935).


Filip Baranov, vojno lice, proslavljeni pilotski as, radio je kao profesor letenja u Novom Sadu a dolaskom u Niš početkom 1930-tih postaje prvi i glavni sportski pilot motornih aviona Oblasnog odbora aerokluba „Naša krila“.                                                                       

…… Procene su da je Rusa bilo u Nišu od nekoliko stotina do hiljadu ali tačan se broj ne zna, zbog čestih selidbi unutar Kraljevine Srbije. Ovo je kratak osvrt u tom smislu i sećanje na osobe koje su ostavile značajan trag u životu Niša.

 

Rusi u Nišu – Muzički život – III deo

nish_673

Ljubov Strahovska, zaslužna je za organizovanje prve nastave na klaviru. Školovana je na Moskovskom imperatorskom konzervatorijumu u klasi profesora Pabsta. U Srbiju dospeva 1921. godine, gde ostaje do svoje smrti 1960. godine. Pored časova klavira, zaslužna je za organizovanje mnogobrojnih koncerata.
Stevan Guščin, takođe mnogo je doprineo niškoj muzičkoj sceni, ugledni muzički pedagog i dirigent. Od 1947. godine živi u Nišu gde i umire 1970. godine. Guščin je bio direktor Muzičke škole u Nišu i dirigent Crkvenog hora, a pored toga predavao je ruski jezik na višoj pedagoškoj školi.
Treba još napomenuti, da je Niš bio dugi niz godina sedište Hora kubanjskih kozaka, ali se ne zna tačno kada je hor prestao sa radom.

Rusi u Nišu – Umetnost – II deo

nish_673

Nikolaj Morgunjenko, dugogodišnji scenograf Niškog pozorišta, rođen 1895 g. u Vasiljevki u Ukrajini. Nakon rušenja ateljea u Beogradu 1941. godine, prelazi u Niš gde iste godine počinje da radi u pozorištu.
Uradio je uspešno preko 220 scenografija i kostimografija, a paralelno se bavio slikarstvom i pedagoškim radom. Preko 50 dela čuva se u Niškom Narodnom muzeju, a preko 100 dela nalazi se u vlasništvu porodice Čolić iz Beograda.
Sofija Zaharjašević, rođena 1901. g u Mogiljovu, današnja Belorusija, radila je kao profesorka ruskog jezika. Bila je samouka, i od početka je pokazivala neosporni talenat, posebno vidljiv u specifičnim koloritima. Pored slikarstva bavila se i ikonopisom. Njena dela krase brojne manastire u okolini Niša, kao i dve crkve u Americi.


Vasilije Rudanovski, dolazi u Srbiju krajem 1920-tih godina, a radio je kao profesor crtanja u više niških škola.Do danas sačuvano je svega desetak njegovih slika koje se čuvaju u niškom muzeju. Pored slikarstva, bavio se i ikonopisom, uradivši ikonostas za Sabornu crkvu u Nišu, ali je isti uništen prilikom bombardovanja u II sv. ratu.

Rusi u Nišu – Graditelji – I deo

nish_673

Aleksandar Medvedev je jedan od najznačajnijih ruskih arhitekata u Nišu. Rođen 1900. godine u Melitopolju u Rusiji, školovao se u Beogradu, jedno vreme boravio u Banjaluci i od 1935 g. nastanjuje se u Nišu, gde je otvorio projektantski biro.
Ostao je upamćen po projektovanju javnih objekata u Nišu, a najznačajnije delo je današnja zgrada Skupštine Opštine Niš. Pored toga, u njegova dela ubrajaju se objekti Berze rada širom zemlje, nadogradnja zvonika na Sabornoj crkvi u Nišu, i mnogobrojni objekti u Kraljevu, Aleksincu, Prokuplju… Ćupriji.
Preminuo je 1984. godine.
O Vsevoldu Tatarinovu malo se zna. Određen broj godina proveo je u Nišu a potom emigrirao u Ameriku. Ostao je upamćen kao autor jedne značajne građevine – Zgrade Narodnog pozorišta, odnosno zgrade Banovinskog pozorišta, kako se tada zvala. Izgradnja je trajala od 1937-1939 godine, kada je pozorište svečano otvoreno izvođenjem predstave „Zidanje Ravanice“ Milorada Šapčanina.