Од вазала до деспота

cb9c9229c302884eed89dd3723b19f19

Од знаменитих личности наших династија која су оставила траг, свакако Стефан Лазаревић заслужује пажњу, те имам намеру да се осврнем на владавину у том периоду. После Косовског боја, и погибије кнеза Лазара, Србија долази у вазални положај према Турској.

Вазалном Србијом у име малолетног Стефана Лазаревића владала је кнегиња Милица. Након преузимања кнежевског достојанства, Стефан Лазаревић је као турски вазал учествовао у ратовима које је водио султан Бајазит. Међутим, пораз Турске код Ангоре имао је позитивни исход за Србију за неколико наредних деценија 15. века. Србија се полако осамостаљује. Од византијског цара Манојла Палеолога, 1402. добио је титулу деспота и по повратку у Србију покренуо је борбу против Турака, ослањајући се на хришћанску Европу, а пре свега на Угарску. Уговором са краљем Жигмондом из 1404. године, деспот Стефан Лазаревић добио је поседе испод Дунава, у коме су улазили Београд, Шабац, Ваљево, Соко и Голубац, као и поседе изнад Дунава у Торонталској жупанији и Поморишју, те поседе између Саве и Дунава (Срем) са Земуном, Купиником, Сланкаменом и Митровицом. Добио је поседе и преко Дрине са Сребреницом, а и доста поседа у унутрашњости Угарске. Поред власти у сопственој држави, Стефан Лазаревић имао је власт и на додељеним поседима као угарски властелин и државни достојанственик. Као и угарски краљ, деспот Стефан имао је свога благајника за имања у Угарској. На њима је вршио и судску власт. Именовао је жупане и поджупане. Држао је најбројнију бандерију војника, која су била једнако бројна као и краљева. На његовим поседима већина службеника били су Срби. Треба напоменути да је краљ Жигмонд пренео своје патронско право на православне црквене општине, што су прве повластице после оних што је исходовао св. Сава.

Деспот Стефан Лазаревић је своју државу временом проширио и на југ, подстицао је културу и уметност (и сам се бавио књижевношћу – „Слово љубве“ је једно од најпознатијих његових дела), саградио је задужбину манастир Манасију на Ресави, имао је богату библиотеку, развијао је борилачке вештине, итд. Пред крај живота, будући да није имао наследника, уговором са краљем Жигмондом регулисао је питање наслеђа деспотског достојанства и вазалних обавеза према Угарској, којим је за наследника одређен његов сестрић Ђурађ Бранковић.
Деспот Стефан Лазаревић умро је 1427. године.

 

Advertisements

Спасавање

1200px-Cepkeliu_marsh

Сиромашни шкотски сељак радећи на њиви, зачуо је запомагање из оближње мочваре. Потрчао је и из живог блата извукао непознатог дечака. Сутрадан је видео кочију испред своје куће. Господин из кочије је дошао захвалити и наградити сељака. Сељак је одбио новчану награду, али понуду захвалног оца да одведе сељаковог сина и омогући му школовање није.

Син сељака је касније у Лондону завршио Болничку медицинску школу Св. Марије. Племићев син се у међувремену разболео од туберколозе и живот му је овога пута спасао његов пријатељ, штићеник његовог оца и проналазач пеницилина Александар Флеминг. Иначе, ‘поново спасени’ је био син лорда Рандолфа Черчила – Винстон.

Војвода Петар Бојовић -судбина-

1378772_396913013796994_7661941662828296842_n

Овога пута нећу говорити о ратним данима Војводе Бојовића јер све се зна. Предмет текста је судбина која се поиграла са остарелим Војводом.
.
У другом светском рату није учествовао због старосне доби, али припадници ОЗНЕ по завршетку рата упали су у кућу Војводе. Остарели Војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, затражио је официру да му се представи. Мислећи да се ради о неком остарелом старцу, нису на њега обратили пажњу, али када су видели на столици шињел са војводским ознакама, почели су да се бахате и на крају га ухапсили. Млађи син, који му је притекао у помоћ, такође је био ухапшен и послат на десетогодишњу робију под оптужбом да је сарађивао са четницима.
У затвору старог војводу су свакодневно малтретирали и понижавали. Пуштен је кући у запуштеном стању а 19.1.1945 године је преминуо. Тело му је на таљигама превезено на Ново гробље без сахране о државном трошку. Велики Војвода, сахрањен је скромно 20.1. без војних почасти, а на сахрану нико није дошао јер је била претња кривичног гоњења ко се појави?? Његова породица годинама после тога била је понижавана.

Супруга Војводе писала је Јосипу Брозу, молила га да каже где је њен син затворен, уверавајући га да није учинио зло. Међутим, одговор никада није добила. Преминула је 1956 године, син Син Доброслав по изласку из затвора није затекао мајку у животу.

Украдени животи

Roditelji-nestalih-beba-protestovali-ispred-Skupstine-u-Beogradu

Тема о којој ћу да кажем коју реч, веома је болна, не толико за читаоце колико за оне које се директно тиче. Овога трена, уз бол у глави покушавам се осврнути на време када се то дешавало и покушати схватити околности…

Реч је о несталим бебама, о украденим животима тих сићушних бића. Имао сам идеалистички приступ ка 1980. годинама, сматрајући те године као златне…             Баш те 80. године. Сада сам помало разочаран, јер сам живео у уверењу сасвим другачијем, лепшем и срећнијем. Клупко несталих беба почело је да се одмотава и ко зна каквих ће све бити потреса. То се можда још не може наслутити али истрајност унесрећених родитеља да дође до истине, сада је већа него икада.

Текст пишем инспирисан истинитим догађајем једне породице и сазнањем да своје новорођенче (сем код порођаја) више никад нису видели. Све се то дешавало пре више од три деценије, а сада када чујем неке новије приче, све ми некако личи, једна на другу. Сценарио је готово исти. Дете рођено здраво и право, мајка га доји, затим долази лекар у неко доба ноћи и саопштава да беба мора у Београд због „компликација“, одлазак у Тиршову и на крају све се завршава у Заводу за превремено рођену децу. Мајка остаје у породилишту уместо да и Она иде са „болесним“ дететом, што је требало урадити али није. Два дана касније, пошто су млад брачни пар „ишетали“ на релацији: – Тиршова – Институт за мајку и дете – Завод за превремено рођену децу –  сазнају да детета, рођеног здравог и правог више нема и да је преминуло. То су им саопштили на тој трећој адреси у низу који сам навео. Туга, очај, неверица и тражење да виде своју бебу,  да је однесу и сахране, остали су без резултата. Нису им ништа омогућили, нити да виде бебу, нити да обаве погреб уз образложење да ће се Они за то побринути, да се тако изразим простим речима.

Потом су настале потраге за документацијом у вези свега тога и дошло се до поражавајућих чињеница. Једино што има тачно је оно да се дете здраво породило, а све после тога је гомила пропуста. Евиденција катастрофа, запуштена и „неусаглашена“ јер и овде се показало да нема савршеног злочина. Онај ко је то урадио морао је да сложи коцкице уверљивије, „да нема сумњи“ како би прича „прошла“. Када су укрстили те папире и податке о сахрањеним под тим датумом и именом, те бебе тамо нема.

Више од тридесет година је прошло, а за то време породица је доживела велике патње, трауме, стресове и на крају се разболела,  да су постали инвалиди. Живот упропашћен у тој борби за истину која је трајала више од тридесет година. Ово је велики шамар за државу и оне државе које су настале после распада те где се све одигравало. Тек сада се клупко одмотава и то да није било притиска унесрећених родитеља, највероватније да ништа и не би било. Оно што је држава спремна да уради, а и то је било повуци-потегни уз гомилу правних радњи и позивања на европске прописе, је да исплати 10.000 евра на име одштете за сав бол и патњу настао у те три деценије.

На крају остаје још једно питање: Шта даље и где су та деца а прошло тридесет и кусур година. То је остало да родитељи сами истражују и наставе борбу да сазнају где су им деца… То су сада „бебе“ од 30-35 година, са изграђеним животима, који познају те родитеље који су их отхранили и сада треба да се појави мама или тата (биолошка) и каже: „Сине мој, или кћери моја“… а то дете, тај одрастао човек или жена, сасвим су из неке друге приче.

Држава се очигледно искључује из овога другог дела приче и износом од 10.000 евра решава проблем те патње, бола и толико сматра да вреди ЈЕДАН УКРАДЕНИ ЖИВОТ.

Petre Prličko

11205486_459625147525780_8291779838921269521_n

Legenda makedonskog i jugoslovenskog glumišta, Petre Prličko rodjen je u Velesu 1907.godine. Kao šesnaestogodišnjak, napušta gimnaziju i rodni kraj i priključuje se putujućoj pozorišnoj trupi Mihajla Lazića. Počeo je kao rekviziter i statista, provodeći više godina po raznim putujićim družinama.

1931.godine osnovao je sopstveno pozorište “Boem”, pa je kao upravnik i glumac putovao širom Jugoslavije, a najviše po rodnoj Makedoniji. Danju je lepio plakate i prodavao ulaznice, a uveče glumio u predstavama. U Tetovu, za vreme izvodjenja predstave “Makedonska krvava svadba”, tadašnja vlast je uhapsila celu trupu, zabranila predstavu i Prličku oduzela dozvolu za rad. Zalaganjem tadašnjeg ministra prosvete književnika Veljka Petrovića, Prličko je oslobodjen i nastavio je sa radom. Član Narodnog pozorišta u Skoplju postao je 1939.godine, a od 1944.godine je član partizanskog pozorišta “Kočo Racin”.

Po oslobodjenju, Petre Prličko je jedan od osnivača Makedonskog narodnog teatra, gde se po prvi put igralo na makedonskom jeziku. Postao je prvo ime makedonskog glumišta, više godina je bio direktor Drame u pozorištu, objavio nekoliko pozorišnih komada, a bavio se i režijom. Osnovao je potom Omladinsko pozorište u Skoplju. Veliki umetnik, Prličko je dao ogroman doprinos stvaranju i negovanju makedonske pozorišne i filmske kulture.