Lična nemoć

36355620_983903961764560_3096419722447552512_n

Već nekoliko dana, kako počnem da menjam kanale i tako natrčim na Pink i opet o Zadruzi. Narod telefonom zove u emisiju, pljušte pohvale uz obilje sreće i blagostanja.

Ja ću definitivno dobiti nervni slom od svega toga. Sav sam se preznojio, oznojio i sve kulja u meni od besa, što se toliko značaja daje tome.
Sve me nešto probača. Ljut sam na narod koji to sve upija i to me dodatno izluđuje.
Niti siromašnije države niti većeg izliva radosti !!!
Ne znam gde da pobegnem i sebe zaštitim od takvih „sadržaja“… Najaviše opet to isto za septembar mesec…

Nije ovo vreme koje ja poznajem niti mogu da se snađem u njemu i još teže je živeti i gledati oko sebe.

Advertisements

Fragmenti prošlosti – 3 –

sedmoro

Evo još jednog sećanja na vreme koje se nikad više neće vratiti. Reč je o našem gunđanju, nezadovoljstvu, te je zdravi narodni humor sastavio sledeću priču:

Pred novu 1970. godinu, pošao gospod bog lično da obiđe državnike sveta. Prvo je naišao na snuždenog Niksona i zapitao ga šta ga toliko brine. “Vijetnam” – plačno će prvi čovek Amerike. Bog se samo nasmešio i rekao: sredićemo to. Onda je otišao u Moskvu. Tamo je Kosigin sedeo na vratima Kremlja i hukao od muke. “Šta je tebi?”, upita ga bog. “Kinezi, baćuška”. Bog se samo nasmešio i sredio sve za tri sekunde. A kad je stigao u Beograd, video Mitju Ribičiča, kako sedi na stepeništu zgrade Saveznog izvršnog veća i plače. “Ako si bog, kaži mi šta da učinim da Jugosloveni jednom prestanu da se žale i gunđaju!” – zavapio je naš predsednik vlade. A bog se počešao po glavi i seo pored Ribičiča. Pa počeo i on da plače.

**** Bog je našao rešenje za Ameriku i Sovjete ali za Jugoslovene nema pomoći, već se solidarisao sa našim državnikom 🙂

Stvarnost

13494903_618866648268295_670492498063942456_n

Nedavno sam bio u rodnom mestu, i po silasku s voza a preko puta stanice zatičem vrlo ružan prizor, jedno ruglo koje traje već duže a oličeno u lošoj brizi lokalne uprave s jedne strane a opet ima i onog što je posledica jednog vremena i čerupanja imovine.

Na tom mestu beše nekad industrija trikotaže, pa onda je firma propala, pa neki hotel beše, pa i hotel se sav urušio i sve zjapi ružnoćom. U nastavku tog kompleksa, sve deluje kao iz filma strave i užasa, oronulo a nema ni one radnja na uglu, Ukusova, jer ni te firme nema više.

Posle toga sledi parkić, pa onda još jedno ruglo, nekad veoma posećena kafana i to u ono zlatno doba, socijalističkog samoupravljanja, a sada zakatančena i deluje sablasno i kad god pored nje prođem setim se tih nekad lepih vremena koje se nikad više neće vratiti…

„Bogati“ vojvoda

11220112_479361218885506_122518141818341981_n

Stojan Čupić je bio jedan od najznačajnijih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Poznat je pod imenom Zmaj od Noćaja. Rođen je u Pivi oko 1765. godine. Veoma rano je ostao bez roditelja, pa iako mlad, ali i najstariji u porodici, odlučio je da se preseli u Srbiju. Sa tri sestre zaputio se u Mačvu u Crnobarski salaš, gde mu je živeo deda po ocu. Iako krajem 18. veka u Srbiji nije bilo nikakvih škola u kojima bi se deca opismenjavala, Stojanu je to nekako pošlo za rukom, verovatno, smatra se, u nekom od mačvanskih manastira.
Kod nepoznatog učitelja u Salašu Crnobarskom, Stojan je naučio čitati i pisati. Bio je zdrav, lep, pametan i vredan, ali bez imetka. Kao takav, svideo se Strahinji Čupiću iz Salaša Noćajskog, bogatom čoveku, ali bez svoje dece. Stoga je, od Stojanovog dede Tode, zatražio da mu da Stojana da ga usini. Pošto je dobio pristanak, Strahinja je to i učinio i od tada je gledao Stojana kao rođenog sina. Po svom poočimu, Stojan je nosio prezime Čupić. Kasnije se Stojan oženio i bavio zemljoradnjom i trgovinom. Prvi srpski ustanak ga je zatekao kao bogatog mačvanskog trgovca. Sa Karađorđem se Stojan prvi put sreo u Valjevskoj nahiji, gde je išao zarad trgovine svinjama.
Ovaj susret je bio presudan za njegov dalji životni put. Odrekao se trgovine i bogatstva i sav se posvetio borbi srpskog naroda za oslobođenje od turskog jarma, u kojoj je zauzeo značajno mesto.

 

Srpska Tromeđa

AE_RE02

Kraj gde se ukrštaju Bosna, severna Dalmacija i Lika. Narod iz tog kraja uvek je bio pošten i radan, ali oduvek su uslovi života bili teški. Sama planina Dinara, bez koje ne bi bilo moguće pričati o Tromeđi i ljudima koji tamo žive, načinila je ove ljude da budu gorštaci, borbeni i hrabri.

Osobine tih ljudi odgovaraju čuvenom Davidu Štrpcu, junaku Kočićevih pripovedaka. Dosta ljudi iz tog kraja je naša istorija upamtila, ali svakako jedan među njima se posebno izdvaja.

To je GAVRILO PRINCIP!

Ruka ruci – na muci

ID-10071979_zps24f5723a

Inspiraciju za tekst dali su mi političari, kako domaći tako i strani. Rukovanje je jedan od najčešćih načina pozdravljanja, ali može biti neugodan i neprijatan. Sigurno ste videli trenutak kada jedno lice u činu rukovanja ne zna kada treba osloboditi ruku licu sa kojim se rukuje, pa onako „drmusa“ gore, dole uz neke veštačke osmehe. Svako to rukovanje ima neko značenje i oslikava karakter ličnosti.

Lično, nisam ni za jak stisak, da se lome zglobovi, ali nisam ni za pružanje mlitave šake, tako da treba imati meru i znati kako to uraditi. Jedno je blagi stisak, a sasvim nešto drugo snažan stisak i još pri trenutku „otpuštanja“ ruke, pojedinac, malo zadrži ruku. To je svojstveno određenom profilu muškaraca, koji stisnu dami ruku, ali onda učine i korak dalje, pa privuku blago sebi i tako pošalju određeni signal suprotnom polu. Kako to sve izgleda u svetskim razmerama, osvrnuću se u ovom tekstu sa primerima iz davnih prošlih vremena.

Neprijatni vid rukovanja je rukovanje sa indijancima. Pored jakog stiska šake, od kojeg bi videli svice pred očima, ljudi su prilikom rukovanja sa Indijancima morali da podnesu i petominutno „trešenje“ ruke! Ne zna se da li su kolonizatori Amerike posle desetak takvih pozdravljanja tražili pomoć lekara, ali sigurno da ruku nisu mogli normalno da pokreću bar dva dana. Istina je da je rukovanje i prenosnik zaraznih bolesti, ali je isto toliko istina da je ono za državnike prava napast. Tako je žena višeg poslanika Cejlona iščašila zglob na ruci pozdravljajući se na nekom prijemu sa 500 ljudi! Lord Montgomeri prošao je još gore. Posle jednog puta po Australiji morao je da umota zavojima celu ruku. Vojvoda od Vindzora proklinjao je dan kada je kao princ od Velsa, posetio Kanadu. Od pozdravljanja, pored ruke, stradalo mu je i rame. Dugačak je spisak uglednih ljudi koji su „platili danak“ ovakvom pozdravljanju. Na tom spisku je i bivši američki ambasador SAD u Italiji Klara Ljus. Na prijemu u Rimskom vrtu rukovala se sa 2000 osoba. Ruka joj je posle toga bila otečena nedelju dana.

Ponekad i prilikom prijateljskih susreta čoveku presedne rukovanje. Jedna ljudina toliko se obradovala svom prijatelju da mu je prilikom rukovanja slomila mali prst. Njegov prijatelj, ipak nije imao razumevanje za tu vrstu „nežnosti“ pa se obratio sudu i za slomljeni prst dobio odštetu od 700 funti. Tako je i jedan političar za rukovanje dobio 75 funti odštete. Svetski rekord u rukovanju još drži pokojni predsednik Teodor Ruzvelt. Na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beloj kući rukovao se sa 8.513 ljudi! Nije ostalo zabeleženo da li je posle toga pozvao lekare u pomoć…

Sa mojim ličnim primerom nameravam da završim tekst koji će, nadam se, privući pažnju učesnika na forumu. Pre dve godine, dok sam radio u banci kao obezbeđenje, jedna starija gospođa tako mi je stisnula šaku da sam ruku jedva iščupao iz njene šake, obzirom da me bole zglobovi,  tako je nezgodno na „pola“ šake stegla i to muški, da sam jauknuo u sred banke. Baka ima oko 70 godina tako da je za svoje godine imala stisak neverovatno jak, koji mi nije prijao. Svaki naredni put, bojažljivo sam davao ruku, znajući kako će biti, a ona, naravno, to zaboravila, pa u svom stilu, stisak do bola… Prisutni su se smejali dok sam ja sa bolnom grimasom gledao u svoje ruke i „otresao“ bol. Da je baka „zadržala“ ruku kod rukovanja, pri otpuštanju, onda bih se „malo zabrinuo“.

Фрагменти прошлости – 2

34345382_963094327178857_1417927257422299136_n

 

За све љубитеље времена која су давно за нама из разних области, овим фрагментима из више наставака, покушаћу дочарати сећање на једно време које се никад више неће вратити.

Лавовски хонорар : „Неко има све, неко нема ништа, али свако може да купи постељни веш „Династија“… и пижаме „Блејк“…

То је слоган најновије рекламе чија је звезда Џон Форсајт, односно Блејк Карингтон. Наравно, глумац то не чини за багателу. Његов хонорар одговара цени снимања просечног југословенског филма.

Надам се да вам се допао овај кратки фрагмент из света филма са акцентом рекламног карактера.