Trenutni aktuelni događaji

images

Događaja ima dosta. Sve zavisi koja je oblast u pitanju. Obično se misli na najaktuelnije, tipa politika, društvo i slično. Na mene su tri događaja ostavila određeni utisak, te ću se ukratko osvrnuti.

Izbori u RS koji će uskoro biti održani. Kampanja se zahuktala, ali koliko vidim, najmanje se govori za dobrobit tih ljudi na tom prostoru, a više o nekim drugim, neću reći, sporednim ali opet ima neka veza. Naime, vlast pokušava da ljude koji se okupljaju na Trgu Krajina u Banja Luci, optuži da su politički obojeni, te da rade u cilju rušenja trenutne vlasti. Predsedniku Dodiku, otac, koji je izgubio sina, prosto pomera „dupe“ na ovim protestima. Mile, je jako nervozan i to mu remeti kampanju, ali narod ne odustaje u nameri da se sazna kako je stradao pokojni David. Ako, zanemarimo taj slučaj i vratimo se na teren izbora, onda je dilema, da li poveriti i dalje vlast čoveku koji vlada već dve decenije ili dati šansu novoj krvi. Smenljivost funkcije je poželjna i to je osnov demokratskih procesa, a ne da neko zasedne i nema nameru da se povuče sa položaja. Imam osećaj da su pojedini političari ovde na našem prostoru, prosto sebi uvrtili u glavu da ako nisu u fotelji bar 10 ili 20 godina, da se to ne računa. U onom socijalističkom sistemu, ako izuzmemo Tita, svi, niži političari bili su smenljivi, te po isteku funkcije vraćali su se u bazu, odakle su došli pre obavljanja iste. Tako je bilo na lokalu.

Druga stvar koja zaokupljuje pažnju je događaj koji se desio vođi Srba u Hrvatskoj, Miloradu Pupovcu. Po jednoj verziji neko ga je gađao iz kafića pored kojeg prolazi svakodnevno, a po drugoj, neko je sa pijace u centru Zagreba, „zafrljačio“ u pravcu glave, limun i pogodio čoveka. Vlasnik kafića, tvrdi da „leteći“ predmet nije poleteo iz njegovog lokala, već najverovatnije od nekog sa pijace. Ja ne znam, šta se ovo događa sa narodom i otkud tolika netrpeljivost. Srba, iovako ima malo, pa zar je moguće da i to malo, smeta narodu članici Evropske Unije. Ipak gađati i pogoditi limunom u glavu, univerzitetskog profesora Filozofskog fakulteta u Zagrebu, je jako tužno i ružno. Ipak je On, profesor i predaje studentima a ne samo političar, predstavnik Srba, kojih je jako malo na prostoru Hrvatske. Naš šef države, neće da doliva ulje na vatru, te mu je samo žao, a napad među prvima je osudio, poslanik Beljak (mislim da se tako preziva) liberal u hrvatskom Saboru, a negde sam pročitao da su i branitelji to osudili.

Treća stvar, je ova najnovija što se dešava na jezeru, tj. hidrocentrali Gazivode. Upad kosovskih jedinica, pa mnoštvo osuda na društvenim mrežama, da bi na kraju sve relatizovano ispalo. Sinoć, ulazim u kuću gde živim, i baka cimerka, onako s vrata, sva ushićena mi saopštava – U 21 sat Vučić će se obratiti naciji – To je tako rekla, kako bih vam opisao, ali vidim da je baka dosta stara ali opijena Vučićem. Ja se nešto mislim… E, bako, pa tako je bilo i prošli put, slično. Da je nešto hitno, odmah bi se rešavalo, a ne čekalo, nekoliko sati i pravilo predstavu za narod sa dramskim pauzama. Vidim da baka, pojma nema, i nisam se ni trudio da je razuveravam, da je to sve igra i da se tresla gora a miš se rodio…

Epilog svega od ovoga gore pobrojanog se ne zna. Ne zna se da li će Mile dobiti i njegova opcija još jedan mandat, ne zna se ni kako je stradao sin od Dragičevića, ne zna se ko je „zafrljačio“ limun u glavu prof. dr Milorada Pupovca, ne zna se ni ovo sa Gazivodama kako će se završiti…                                                                                                           Sve su to nepoznanice, bar za neko vreme.

Advertisements

Jasenovac -4-

42304053_1061026940718928_7525240756559151104_n

Rat se bližio kraju, a njegov ishod bio je sasvim izvestan – poraz mračnim silama. Prvih dana aprila 1945. godine ovde se sve užurbalo. Ustaška uprava jasenovačkog logora počela se pripremati za beg. Luburić je odlučio da pobije sve zatočenike, a logor i mesto Jasenovac pretvori u hrpu ruševina i pepela. Ovom operacijom uništenja upravlja zloglasni Ljubo Miloš, naređujući: „Pre napuštanja Jasenovca treba likvidirati i poslednjeg zatočenika, da ne ostanu živi svedoci. Takođe je potrebno uništiti sve objekte da ne ostanu materijalni dokazi o zločinima“.

Zato se formiraju ekipe zatočenika-grobara, koje su morale da otkopaju što više grobova u logoru i izvan njega, posebno u Gradini i Uštici i eshumirati leševe poubijanih žrtava. Istovremeno podizane su ogromne lomače, na čije dno je stavljen koks, a odozgo nabacivanih leševi i kosturi. Sve to polili naftom i zapalili. Dvadesetak dana buktale su vatre ovog jedinstvenog krematorijuma. Istovremeno, svakodnevno se dovode velike grupe logoraša iz Lepoglave, Stare Gradiške i drugih mesta, i ubijaju na Graniku ili Gradini. Sava nosi mtrve ili gore na lomačama. U Logoru III je još oko 1.100 muškaraca i 3.000 žena i dece. Ubrzo, ženski i dečji logor su likvidirani, 21. aprila. Odlazeći na gubilište žene su se od muškaraca opraštale pesmom. „Vi ostajete, mi odlazimo u smrt“.

U logoru je za čitavo vreme njegovog postojanja – i pored totalnog terora – delovala partijska organizacija, nastojeći da povežu snage i koliko toliko ublaži teške uslove života. Nastupili su odsudni trenuci. Grupa komunista, među oko 1.100 preostalih logoraša, tormirala je Komitet za pripremu ustanka koga je vodio Ante Bakotić. Sve ostale zatočenike ustaše su potrpali u tvrdo zidanu zgradu, sa nekoliko radionica, na vanjskom rubu nastanjenog dela logora, oko 150 m od istočne kapije. Prozori i vrata zakovani su daskama, a okolo postavljena jaka straža. Čitav dan i čitavu noć bili su svi ustaše zaposleni time, da miniraju jednu tvorničku zgradu za drugom, radionicu za radionicom, skladište za skladištem, baraku za baraku, i tako izazivaju eksplozije i požare. Tako se je čitav logor pretvorio u užarenu baklju, a njime je odzvanjao tutanj eksplozija. Zatočenici u onoj velikoj zgradi su znali da im preti sigurna smrt, i pretpostavljali da bi ustaše i njihovu, zgradu mogli zapaliti i sve ih pobiti.

Komitet odlučuje: „U 10 časova 22.4.1945. godine otpočet će ustanak. Pravac napada: Istočna kapija. Cilj: Šuma na istočnoj strani i predeli Mokrog polja. Odluku treba strogo čuvati od eventualnih konfidenata. Tako je i bilo. Svaki je zatočenik je istrgao iz zida ili vrata po neki predmet, te su tačno u 10 sati ujutru 22.4.1945. godine razbili sva vrata i prozore i pojurili iz zgrade. U zadnji čas je oko 460 zatočenika klonulo duhom, a mnogi je bio bolestan, star ili tako nemoćan, da se nije usudio upustiti goloruk u borbu. Onih 600 zatočenika, koje nije ostavila hrabrost, i ako fizički slabi i izmoreni patnjama u logoru, u čežnji za slobodom i životom prikupili su poslednje snage i napali ustaške stražare, nekoliko njih šakama zadavili te im oduzeli puške. Drugi su zatočenici grabili železne predmete ili cigle, i udarajući njima po ustašama počeli da trče prema istočnim logorskim vratima. Tako se na tim vratima odigrao kraj borbe, pa je zatočenik Ristić Mile šakama zadavio mitraljesca, koji je branio vrata, oteo mu oružje i počeo da puca po ustašama (citati po knjizi – Zločini u Logoru Jasenovac, Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, 15.11.1945 Zagreb).

Samo 54 logoraša uspelo je da se probije, ostali su pali pokošeni rafalima. Preostale u logoru ustaše su pobili, a tek jedan logoraš je preživeo skriven u logorskom bunaru. Toga dana, samo nekoliko sati kasnije, isti podvig napravili su zatočenici u Logoru Kožara – od njih 167 uspelo je samo 7 da izmakne ustašama. Takva je bila sudbina 700.000 muškaraca, žena i dece. Ovo su tek fragmenti iz stravične jasenovačke priče o čovekovom stradanju, stravične toliko da joj zaborava nema.

Ovo je ujedno i kraj priče o sistemu logora Jasenovac, mada sve priče ipak nikad neće biti do kraja ispričane.

Jedno -ništa u nizu godina-

39525736_222512371750342_8055629867124785152_n

Po ovoj slici naslućujete o čemu hoću da kažem nekoliko reči. Ne znam, ni da li je izbor slike baš pogodan. Radi se o godišnjem odmoru. Naime, imam 21 dan na raspolaganju. Te dane možemo iskoristiti u dva dela. Obično uzmemo 10 dana u toj godini, a ostatak potrošimo do 30. juna naredne godine.

U mom slučaju, koristim 10 ili 11 dana, negde u jesen, a ostatak u proleće i tako potrošim broj dana koji imam. Najgore  što može da vam se desi, je da ostanete tamo gde živite i tako krckate dane. Poslednji put, sam 2013 godine, otišao na odmor, na pet dana, čisto da promenim sredinu, a i tih pet dana, sam isfinansirao, tako što sam unovčio jedan ček, naravno bez pokrića ali bio je na odloženo pa je stigao na naplatu za par meseci. I to što je tada stigao, opet je bilo teško za vraćanje. Od te 2013 godine, uključujući i ovu 2018, nigde nisam išao. Ne računam, što sam otišao do oca i sestre, već smatram sasvim normalnim.

Ono što me već prati ovih pet godina zaredom je hronično to što u momentu kada dobijem mogućnost da iskoristim tih deset ili jedanaest dana, nemam novca, ili plata ne bude tada ili bude kada već koristim odmor. Ni odmor se više ne može dobiti kada se hoće, već se mora uklapati sa potrebama posla. Ovoga septembra, prođe godišnji, sedeći u maloj podstanarskoj sobi. Plata je došla, tačno na pola godišnjeg, znači pet dana sam sedeo, bez novca, prosto zakucan za jedno mesto, čekajući tu platu. Ta plata, nikad do sada nije bila, kada mi je bilo potrebno, mislim u vremenu kada je godišnji. Ostala mi je još jedna nedelja, ali imao sam i zakazano kod lekara, tako da sve u svemu, opet jedno veliko ništa, u tom nizu od 2013 godine.

Još mi je ostalo 11 dana i to ću najverovatnije iskoristiti u martu ili aprilu 2019 godine, sa nadom, da ću tada imati mogućnosti i da će se potrefiti da bude i plata. U suprotnom, opet ću sedeti u malom sobičku i krckati dane u ništa. Za neku ličnu utehu, doneo sam iz roditeljske kuće neke stare časopise od pre pola veka, te ih koristim za pisanje objava. To je jedina „korist“ ovog dela godišnjeg, ako se tako mogu izraziti.

Eto, to što mi beše na duši, rekoh ovde u jednom dahu. Nadam se da ovim tekstom, nisam nekome pokvario raspoloženje. Nije mi bila namera.

Jasenovac -3-

42391168_1061023797385909_4367035146419830784_n

Uslovi života u logora bili su očajni. Spavalo se u prepunim barakama a često i napolju kada nije bilo mesta. Harale su zarazne bolesti, množila se gamad. Glad je, kao avet, morila zatočenike… „Ujutru bi dobili toplu vodu, u kojoj je plivalo kukuruzno brašno, u podne juhu od kupusa, graha ili krumpira, u kojoj je bilo nešto povrća, po koji krumpir ili grah, a na večer opet takvu sličnu juhu“. Ubrzo je posledica takve ishrane, bila opšta iscrpljenost.
Istovremeno, moralo se raditi fizički, na teškim poslovima. Na primer, podignut je nasip dug 872 metra koji je od poplava direktno štitio Logor III… Onaj ko zna kako je on građen, reći će da je to stravičan spomenik patnji i stradanja, armiran ljudskim kostima, jer je svaki logoraš koji se spotakao radeći ili od gladi, bolesti, iznemoglosti i batinanja pao, ubijen je na licu mesta.

U Logoru III deo zatočenika radio je u lančari, ciglani, pekari, električnoj centrali, pilani i po drugim radionicama. Rad je trajao najmanje deset sati, bez odmora, svakodnevno. Vanjski se rad sastojao oko podizanja ograda od bodljikavih žica, oko podizanja malog i velikog nasipa, oko izgradnje velikog zida, oko podizanja brojnih bunkera i odbrambenih položaja oko logora, oko krčevine i seče šume, te rad na poljima, vrtovima u „Ekonomiji“ ili susednoj Mlaci i Jablancu. I ovde su ustaški stražari pratili zatočenike, a udarcima noževa i kundaka, pa čak i vatrom iz oružja, silili su ih da rade brzo. Mnogo je i mnogo hiljada zatočenika stradalo na takvom vanjskom radu, pa se često događalo, da se cele grupe ili delovi grupe više sa rada nisu povratili u logor. Ustaški stražari su jednostavno naveli, da su zatočenici pokušali da pobegnu, pa su ih morali da pobiju.

Logor je mogao da primi 3.500 do 4.000 ljudi. Često je bilo i mnogo više, posebno leti i u jesen kada je trebalo radne snage. Čim bi postalo tesno počinjale su masovne likvidacije. Najžešći su ustaški teror i klanja bili u god. 1941-1942. Cela godina 1943. i polovica 1944. godine protekla je u znaku relativnog zatišja, što znači da se masovni pokolji nad zatočenicima nisu vršili tako često i u tolikom opsegu, kao što su se vršili pre i posle toga vremena. Od septrembra 1944. do aprila 1945. dolaze opet veliki transporti u Jasenovac i likvidacije se u masama nastavljaju.

Logoraši su ubijani, najčešće, na Limanu koji je na levoj obali Save, zatim u Gradini (desna obala) gde u masovnim grobnicama leži preko 360.000 žrtava. Takođe na Graniku iznad Save, koji je nekada služio za pretovar robe sa šlepova… Grobove su morali sami sebi kopati. Ustaše su im izbijale zlatne zube, pa klali ili ubijali maljem. „To je trajalo katkad po čitavu noć. Žrtve su čekale u Glavnom skladištu ili u nekoj drugoj zgradi ili pod vedrim nebom. Pre polaska ustaše su ih skinule do gola. Zatim su im ruke svezali na leđima žicom, a onda ih privezane žicom jednog za drugog doterali na Granik. Ovde je žrtva morala da klekne, a ustaše su joj na ruke privezali težak železni teret u obliku koluta. Iza toga su udarili žrtvu maljem, čekićem ili tupom stranom sekire po glavi, trbuh često rasporili mesarskim nožem te bacili zatim u Savu“. /svedočenje Jovana Živkovića/.

„Ja sam bio zaposlen u Jasenovcu kao grobar od meseca decembra 1941. i znam, da sam sa nekim drugovima pokopao dnevno oko 200-300 žrtava. Ubijanje se vršilo na sledeći način: jame su bile veličine 3-8 m2. Dok smo mi kopali grobove, ustaše su s poručnikom Mujicom na čelu vršili ubijanja nad žrtvama, koje su bile vezane žicom. Ubijali su ih maljem, udarajući ih po slepoočnicama. Zatim su ubijali udarcima sekire po vratu. Nadalje su ubijali metanjem drvenih klinova u usta. Klin se stavio u usta okomito, a tada bi ustaša udario sekirom po bradi i klin je izlazio napolje na temenu“. /svedočenje Egona Bergera/.

U zimu 1941/42. godine neprekidno su vršena masovna ubistva. Na katolički badnjak, 24.12.1941, doterali su ustaše u Jasenovac oko 500 srpskih seljaka iz okolice. Ljubo Miloš, Matković Ivica i Joso Matijević odlučili su da pobiju ovu grupu nevinih ljudi i da tako „proslave“ badnjak.
Februara 1942. godine završena je po nacrtu inž. Hinka Picilija, peć za spaljivanje ljudi. Ovaj ustaški oficir pobio je prethodno sve graditelje krematorija, a onda je počelo spaljivanje. Pretpostavlja se da je za tri meseca spaljeno oko 15.000 logoraša, pretežno žena i dece. Računa se da je u Jasenovcu, već u prvom periodu postojanja, smrt našlo oko 40.000 Roma-Cigana, koji su dovedeni sa područja tzv. NDH.

U Logoru su neprekidno ubijana deca. Prema svedočenjima, samo u leto 1942. godine zaklano je na Gradini, u nekoliko grupa, preko 400 dece, stare između 4 i 14 godina. I tako bez zastanka… Metodi ustaških zločinaca bili su surovi i svirepi, da svirepiji ne mogu biti. Predvodili su ih koljači Vjekoslav Maks Luburić, Ljubo Miloš, pop Miroslav Filipović, Ante Šarac, Ivica Brkljačić, Dinko Šakić, inž. Hinko Picili, Ivica Matković, Mirko Pavlović, Jakob Džal, a njima se pridružuje i grupa neposrednih logorskih krvnika, kao i svi oni koji su vodili Pavelićevu marionetsku državu.

Nastaviće se…

Srpski kovani novac

40465531_1048296431991979_8725903700289126400_n

Zahvaljujući Rektoru Novosadskog Univerziteta prof. dr Dušanu Nikoliću, kao i asistentu Slobodi Midorović sa Pravnog fakulteta Novi Sad, u operativnom smislu, u prilici sam da upoznam širu čitalačku javnost kako je nastao srpski novac kroz vekove.

Pitanje kovanja novca u srednjovekovnoj sprskoj državi bilo je od velikog značaja. Vladari su se trudili da se ono odvija po strogim pravilima. Na osnovu novca saznajemo o tadašnjim prilikama, spoljnim uticajima i moći samih vladara. Do metala potrebnog za kovanje vladari su dolazili eksploatacijom rude, uvozom ili pretapanjem stranog novca prikupljenog u pograničnim oblastima.

Srpski kralj Stefan Radoslav započinje kovanje novca od srebra i bakra. To je bio početak bogate istorije kovanja novca u srednjovekovnoj Srbiji. Novac ovoga vladara, sačuvan u malom broju primeraka, potvrđuje da je reč o kovanicama čankastog oblika, s natpisom na grčkom jeziku.

Kovanje novca je  nakon izvesnog zastoja obnovljeno 1276. godine, za vreme vladavine kralja Dragutina. Kralj Stefan Dragutin je pri podeli vlasti dobio na upravu i teritoriju kojoj je pripadao važan rudarski centar Rudnik, bogat srebrom, olovom i bakrom, koji su krajem XIII veka osnovali doseljeni Sasi. Na rudničkim dinarima kralja Dragutina, koji prvi put imaju natpis ispisan ćirilicom, javlja se predstava vladara koji stoji držeći skiptar s krstom u ruci. Kao i „dinari sa zastavom“, „krstasti dinari“, sa predstavom vladara koji prima krst od Svetog Stefana, čine obimnu emisiju novca u periodu vladavine kralja Milutina. Dovodeći Srbiju u položaj najmoćnije države na Balkanu, ovaj vladar je uspeo da doprinese širokoj upotrebi novca.

Kralj Stefan Dečanski, nastavivši tradiciju kovanja dinara s dvostrukim krstom, uvodi u opticaj novu vrstu srebrnog novca, na kojem je kralj predstavljen kako sedi na prestolu držeći u levoj ruci mač položen preko krila.

Za vreme Cara Dušana novac se kovao u nekoliko gradova, a zbog nepostojanja carske kovnice izrada novca poveravana je zlatarima. Među najlepše Dušanove dinare spada onaj koji nastaje u slavu njegovog krunisanja za cara 1346. godine. Predstave anđela koji ga krunišu ističu božansko poreklo carske vlasti. Kruna koju prima ukrašena je biserima i orfanosom na vrhu i nalik je na one vizantijskih careva.

Za vreme vladavine cara Uroša srpsko carstvo je izgubilo značajan deo teritorije. Centralna vlast je počela da slabi. Uprkos tome, car je kovao različite vrste novca, koji je uglavnom nastajao po uzoru na novac njegovog oca, cara Dušana. Prepoznatljive su predstave cara koji jaše na konju, ili figure cara i carice. Ono što novac cara Stefana Uroša čini prepoznatljivim jeste često odstupanje od pravila da jedna strana novca nosi predstavu Hrista. Posle Maričke bitke i smrti cara Uroša pravo kovanja preuzimaju vlastelini, crkveni velikodostojnici i gradske opštine.

Vrsta novca koju je kovao Vuk Branković, vladajući u oblastima oko Prištine i Skoplja, privlači pažnju svojim natpisom, jer je prvi put u istoriji kovanja naziv „dinar“ ispisan na novcu jednog srednjovekovnog vladara.

Knez Lazar je vladao oblašću kojoj je pripadalo Novo Brdo, najveći rudnik srebra na prostoru centralnog Balkana u srednjem veku. Jedna vrsta novca kneza Lazara nastala u ovoj kovnici prepoznatljiva je po predstavi Hrista na prestolu i vladara koji stoji držeći skriptar.

Stefan Lazarević je sproveo monetarnu reformu tako što je kovanjem novca veće težine podigao vrednost kovanica. Mnogobrojne vrste dinara nastale za vreme njegove vladavine nose različite predstave despota koji stoji ili sedi držeći u ruci neki od simbola vlasti, šlemove sa ovnujskim rogovima ili višeredne natpise na novcu.

Despot Đurađ Branković kovao je novac manjeg prečnika, često ispisan višerednim natpisom. Na nekim primercima se umesto toga javlja monogram ili predstava lava, a navodi se i Smederevo, koje je podignuto za vreme njegove vladavine.

***** Dolaskom Turaka u srpske zemlje prekinuta je duga tradicija kovanja novca, koja će biti obnovljena tek u XIX veku.

Jasenovac -2-

42322632_1061026834052272_3835606039588241408_n

Jasenovac je bio najveći i najsuroviji koncentracioni logor NDH-a, koji je kao sistem logora postojao čitavo vreme drugog svetskog rata. Ovo i slična mesta zločina bila su u službi interesa ustaša ali i fašizma. Uređivana su po uzoru na zloglasne konclogore Trećeg Rajha, što posebno važi za Jasenovac, u kojem su ustaše brutalnošću i svirepošću prema logorašima nadmašili svoje “učitelje”. Primenjujući u Hrvatskoj rasističku teoriju o čistoći rase i nacije, odlučili su da istrebe sve Srbe, Židove, Cigane; odlučili su da istovremeno likvidiraju i sve Hrvate, koji su na bilo koji način ispoljili svoje protivfašističko raspoloženje.
Tako se za kratko vreme napuniše sve tamnice i zatvori. Metode genocida, zločina i terora, koje su sprovodili ustaše prepisane su iz već oprobanih nacističkih recepata. U novembru 1941. godine oni će ih ozakoniti posebnom odredbom, zasnivajući sve na tvrdnji da Hrvati nisu slovenskog porekla nego arijevci. U međuvremenu, od juna 1941. godine na području Jasenovca postoji prvi logor – Logor “Versajev”, a od jula Logor Krapje. Krajem godine počinje formiranje Logora ili Ciglana, koji po funkciji ubrzo postaje centralni.

Zatočenici su bili razvrstani u dve kategorije:

U prvu su spadali svi oni zatočenici koji su bili suđeni na kaznu upućivanja u sabirni logor za vreme koje je kraće od 3 godine. Namera je ustaša bila da iscrpe do krajnjih granica radnu snagu tih zatočenika, pa da ih zatim uklone, da načine mesta novim zatočenicima. Vrlo je mali broj ovih zatočenika, koji su pušteni kući nakon što su izdržali kaznu, a i ti su većinom kod kuće umirali od posledica patnji i bolesti, koje su dobili u logoru.

2. U drugu kategoriju spadaju zatočenici, koji su suđeni na kaznu upućivanja u sabirni logor u trajanju od 3 godine. Ovi zatočenici, koji su po presudi ustaškog redarstva upućivani u logor na 3 godine, bili su u pravilu likvidirani odmah nakon dolaska u logor.

Tako su ka Jasenovcu krenule kolone muškaraca, žena i dece sa presudama, a češće bez njih – na hiljade, desetine i stotine hiljada… Mnogi nisu ni prošli kroz logorsku kapiju, nego su direktno iz transporta odvođeni na gubilišta – na Granik, preko Save u Gradinu. Prema spoljnom svetu to je bio radni logor, a stvarno to je bio likvidacioni centar. Ljudi doterani u ovaj logor, prema propagandi, u logoru će radom ispraviti svoje zablude i biti društveno korisni. Osnovni propagandni moto bio je : Rad na gradnji i izgradnji odbrambenog i odvodnog sistema Lonjskog i Mokrog polja. Štampa je u toku 1941-1942. godine izdašno obaveštavala javnost s kojim ciljem se vrši koncentracija ljudstva u području Jasenovac. Javnost je brzo prozrela prave razloge i postala svedokom istine.

Prilikom dolaska u Jasenovac grupu oko 300 zatočenika iz Sarajeva dočekali su ustaški stražari na železničkoj stanici i preuzeli celi transport. Svi su odvedeni u Jasenovac pred ustaški tabor. Komandant Ljubo Miloš vršio je proziv iz spiska koji je primio od sprovodnika. U transportu je bilo nekoliko seljaka sa Romanije u seljačkoj nošnji, pa su njih naročito tukli i vređali. Prilikom pretresa i oduzimanja stvari, čupali su brkove i brade zatvorenicima. Potom su držali govor da će svako ko se ne bude pridržavao “reda, rada i stege”, biti kažnjen smrću. Posebno su upozoravali da se ne beži jer odavde ne može niko pobeći. Govorili su da svako ko bude imao dobro vladanje da će biti pušten kući. Njihove smo laži vrlo brzo otkrili kada smo ušli u krug Logora ili Ciglana (svedočanstvo Jakova Fincija)… Na svakom koraku su tukli, ubijali i mučili (svedočenje Franje Juratovca)… Čudilo nas je da čovek čoveka bez razloga može tako da maltretira (svedočenje Branka Katane)… Naveče, u Ciglani, je bio pravi boj. Tu nas je dočekalo 20-tak ustaša s batinama, te daskama, čime su nas pretukli na mrtvo (svedočenje Mustafe Begića).

Tako je počinjalo, a dani koji su sledili bili su dani bez povratka. Jer, posle prvih koraka, zatočenicima postaje jasno da ih čeka samo smrt, pre ili kasnije. Svaki je ustaša, počevši od Luburića, do poslednjeg stražara bio prema svakom zatočeniku svemoćan, imao pravo nad životom i smrti. U svako vreme, i po danu i po noći, i za vreme rada i odmora, mogao je svaki ustaša da ubije svakog zatočenika, a da o tome nikome ne polaže računa, pa da tu činjenicu čak i ne registruje.

Nastavlja se…

Јасеновац -1-

42232188_1060805787407710_7440831957564391424_n

Лелујају се влати трава на широком пољу јасеновачком. Зелене се и одсајај им је црвен…
Какав би други могао и бити над том бескрајном могилом што чува мир седам стотина хиљада некада људских живота, данас седам стотина хиљада људских смрти, у једном од најстрашнијих стратишта човечанства што се звало Коцентрациони логор Јасеновац.
А изнад равнице, изнад вода, изнад тих немих сведока, израстао је за вечност окамењени цвет што дубоко пусти корен у тле, на болна плећа оних безимених што ту остадоше. Латице му стреме ка Сунцу а према светлу и слободи у њима се уздижу оних седам стотина хиљада пари руку.
Кроз то пространство јасеновачко ходи се тихо, на прстима – да се нека стара рана не повреди. Јер, овде се умирало болно, преболно, сурово – од маља, каме, од конопца. Живот није вредео ни колико метак. По ужасима то је први, а по жртвама трећи концентрациони логор окупиране Европе, ратних година 1941-1945.
Према налазу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у Загребу од 15. новембра 1945. број 4547/45, комисија умереним решењем долази до закључка да је у току рата убијено у логорима Јасеновац између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије.
Најновија истраживања су врло блиска процени Земаљске комисије, а то је бројка од око 700.000 убијених људи. Целовита истраживања нису довршена, а у једном делу неће се никада ни моћи спровести. Ипак, аутентичне гробнице непобитно су сведочанство. Злочин у логорима Јасеновца није мањи ни под предпоставком да је сто хиљада људи мање убијено. (Радован Тривунчић: Јасеновац)
Не заборавља се, јер заборава нема, због оних седам стотина хиљада пари руку што су кроз латице каменог цвета пружене према Слободи.
                                          Све је ово наше:
                                          живи и мртви.
                                          Са њима у себи
                                          сунцу корачамо.
И док црвено одбљескају зелене влати трава са јасеновачких пространстава – заборава нема. Јер вечни ехо ових ширина, у који се слило седам стотина хиљада гласова, поручује : “Мртви живима очи отварају”.
Приредио : Слободан Осмокровић
Наставак следи…