Momčilo Tapavica je bio arhitekta i svestrani sportista. Rođen je 14. oktobra 1872. godine u Nadalju. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a posle 1891, postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture u Visokoj tehničkoj školi. Isticao se kao sportista, i posebno je u toku studija u Budimpešti došla do izražaja njegova ljubav prema sportu. Uskoro je postao poznat širom Austrougarske, kao sjajan student i vrhunski sportista, pa je uvršten u reprezentaciju za prve olimpijske igre u Atini 1896.
Tadašnji predsednik Mađarskog olimpijskog komiteta, blizak saradnik barona Pjera de Kubertena, dr Ferenc Kemenji (dugo godina generalni sekretar MOK, inače rođen u Zrenjaninu, gde postoji njegov spomenik), u memoarima posebno beleži rezultate Momčila Tapavice. Istakao je da je Tapavica natprosečno intelegentan, uporan i borben, ali da je u želji da se na prvim olimpijskim igrama domogne medalje precenio snage u disciplinama koje su mu najviše ležale pošto je bio prvak Austrougarske u rvanju grčko rimskim stilom i u dizanju tegova sa dve ruke. Pun snage, precenio je mogućnosti i povredio se već u prvoj disciplini, dizanju tegova jednom rukom. Povredio je rame, ali je ne obazirući se na povredu, nastavio da se takmiči i to u težoj disciplini, dizanju tegova sa dve ruke i osvojio peto mesto. Nezalečen, kroz dva dana je učestvovao na rvačkom turniru i zauzeo je četvrto mesto. Da je bio zdrav, sigurno bi osvojio dve zlatne medalje…
U memoarima se ne spominje bronza u tenisu, ali ona je – zabeležena. Posle olimpijskih igara posvetio se arhitekturi. Po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego što je došao u Novi Sad. Tapavici je budimski episkop i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović poverio projekat izrade vladičanskog dvora u Sent Andreji. Tome se suprotstavio tadašnji patrijarh Georgije Branković, želeći da se projekat poveri poznatom arhitekti Vladimiru Nikoliću, patrijarhovom rođaku. Godine 1903. Tapavica je izradio plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu. Kako je Tapavica bio liberal, a u Novom Sadu vlast su činili radikali Jaše Tomića, usvojen je plan jednog slovačkog arhitekte. Tapavica se sa radikalima dalje sukobio prilikom gradnje zadužbine baronice Jović u Bečeju. Ovo je dovelo do dvoboja sa advokatom Brankom Ilićem i fizičkog napada na Jašu Tomića. Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel „Boku“ (stradao u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja. Sve međuratno vreme provodi u Novom Sadu, gde otvara svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada.
U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli. U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije“.
Moje Ćoše 