Noć…

Noć je polako prekrila krovove kuća.

Jedna usamljena duša hoda…

Blagi vetar mrsi joj kosu i golica lice.

Taj topao junski vetar te noći plesao je po kosi

Mrsio i… Lice golicao!

• 

Tajno

Doći ću krišom…
Diskretno, pod okriljem
hladnog decembarskog mraka
poželeću ti srećnu i bolju
godinu novu.

Čekaj me…
Na starom mestu, klupici drvenoj.
Dođi na tren da te vidim…
Samo Mi, i nebo
iznad nas.

Rađanje ljubavi

Parkić i njih dvoje u
zagrljaju punom topline.
Poneki prolaznici,
uz šuštanje opalog
lišća, nisu ih doticali…

Čvrsto ušuškani zagrljajem
ništa nisu videli, niti čuli.
Te hladne i vedre,
decembarske noći, desio
se novi početak dveju duša,
emotivno potrošenih
prethodnim životima.

Rađala se ljubav…

Očaranost

Da može Sat sa
Petrovaradinske tvrđave
da govori, bolje bi
dočarao osećaj njenog
prisustva.

Stajala je tamo
Svetlosti noći obasjavali
su lice, a vetrić blagi
igrao se njenom kosom
iz više boja.

Posmatrao je opčinjen
Njenom pojavom, nemoćan
da učini nešto sa
samim sobom.

Bilo je to jedne
tople letnje noći
kao po nekom pravilu
igrom slučaja…
Tiho…
A opet duboko se urezalo
u njegovo srce.

Čari noći

Noć je polako prekrila
krovove kuća…
Usamljena duša hoda
blagi vetar, mrsi joj kosu
i golica lice…

Sama je… Opalo jesenje
lišće šušti pod njenim
laganim koracima
uz preplitanje boja
i zvuka odmakle
jeseni…

Noć je tamna…
Ima neku posebnu
čar…

 

Noći samoće

Sedeo je sam sa mislima

koja su lutala u vremena

prošla.

U ovoj prijatnoj julskoj

noći, noći samoće

čeznuo je za jednim malim

i običnim zagrljajem.

Ta čežnja, te julske noći

ipak nije se ostvarila te osta

poput nedosanjanog sna.

Ostao je duboko zamišljen

sam sa sobom i samoćom

svojom. Tom istom

samoćom koja ubija

tiho, polako…

Neosetno.

Kultura

Jež, lišće i ostalo…

Još su mi oči zalepljene, mada sam kafu popio. Naime, radio sam noćnu smenu, drugu zaredom. Ona prva beše lakša, jer sam bio odmorniji, ali ova druga je ipak teža. Noć duga i nikako da prođe onom brzinom koju bih ja hteo. Sada sam slobodan dva dana, tj. tačnije, dan-ipo, jer sam danas spavao pola dana, ali firma nam računa kao da imamo dva slobodna dana.

Po prijemu smene i upisavanje u knjige koje imamo, sledi prvi obilazak objekta. Obično, ga preletim na brzaka, jer kolega iz prethodne smene, nekih sat vremena do predaje svoje smene, je obišao. Pa, nemam potrebe da se duže zadržavam vani. Onaj drugi obilazak, obično pravim oko ponoći ili nešto malo kasnije i koristim da zgradu studiozno pregledam. Najvažnije je, da su prozori zatvoreni, svetla pogašena i klime isključene (mada sada se slabije koriste kako smo izašli iz leta). Oko mene ima dosta suvog lišća, i to baš velikih komada listova, kao tepih su, te dok obilazim prosto šušti dok hodam. Međutim u tihoj noći zvuci se čuju jasnije i jače, mislim to je i normalno, jer bukvalno, gotovo da nema nikoga. Tu i tamo prođe poneki šetač kućnih ljubimaca ili neko od mladih, koji sede na klupama. I tako, jednom prilikom, osetim neko jako šuštanje po lišću, pogledam, vidim nešto se kreće ali i ne vidi se dobro. Ipak je mračno, dok se nisam bolje zagledao – kad ono mali jež. Probao sam da ga uslikam, ali mi pobeže u lišće, mada je mračno, i ne znam koliko bi snimak bio vidljiv. Tako sam dobio društvo, oličeno u malom  ježiću, koji hitro se kreće i pravi zvukove od lišća. Sve je bilo dosta simpatično, tako da ću i narednih smena imati to isto društvo.

Obzirom da smena traje do 6 ujutru, obavim još 2-3 obilaska i polako se pripremam da predam smenu i na gradski za kući. Ono što je zanimljivo, u tim ranim jutarnjim satima, u gradskim su uglavnom, žene spremačice i Mi, portiri, radnici obezbeđenja. Oči su snene i jednima i drugima. Nama koji idemo iz noćne, a ženama od ranog ustajanja. Ono što mi se dopada u tim jutarnjim vožnjama, je što nema priče u busu, pošto me to jako nervira, jer pojedinci žele da budu u centru pažnje, svojim pričama, i to glasnim, da se istaknu za nešto što verujem u dubini duše i nije ništa bitno. A, tek, kada zazvoni mobilni, pa da čujete, taj ton, tu bitnost i svi su kao neki „biznismeni“, pa bi čovek pomislio, da je zalutao u prevozu, pored takvih.

Na kraju, po izlasku iz gradskog, obično odem do pekare da kupim hleb i neko pecivo, pošto odmah ujutru moram popiti tabletu za pritisak i tabletu za šećer, ali doktorka rekla, ne na prazan stomak već uz jelo. Ono što me zatiče u pekari je da kada izvadim 500 d odmah mrki pogled i pitanje – Da li imate sitno? a meni bankomat izbacio takvu novčanicu jer više novčanica od apoena 200 dinara, nema, tako da je ta od 500 najniža. Očigledno ta najniža je za pekare previsoka, pa tu imam malo nelagodu. Nekad uzmem i nešto dodatno samo da napravim malo veći ceh, kako bi vratili kusur do 500 d, lakše.

***** Eto, malo sam se osvrnuo na neke životne situacije, koje dotiču nas obične ljude u tim prilikama. Nadam se da vam se ovakav pristup dopada, jer pišem stvarni život, a ne nešto, što rade pojedinci, kada pišu izmišljene priče. Ja tako ne umem, već samo ovo stvarno što je.

 

Lepote

Vetar je plesao, poigravao se,
mrseći, joj lepu crnu
kosu…
Meka kao svila, odolevala je
lepoti vetra, lepoti moći u
ovoj divnoj oktobarskoj
noći…

Pisma

Čitao je te prijatne
letnje noći pisma dva,
za njega od njemu bliskih
bića…

Čitao je polako, vraćao se
na rečenice već pročitane,
analizirao ih, tražeći sebe
u njima, te prijatne letnje
noći…

Miris papira požutelog sa
slovima bledim, nisu ga
omeli… Čitao je pažljivo,
po više puta, dok su sećanja
lebdela pred očima, a suze tekle
polako i nezaustavivo…

 

Negde pada

Vani grmi i seva
te se kiša sprema,
dok prijatna svežina
sa vetrićem nas
rashlađuje…

Vani grmi i seva,
veliko nevreme se sprema…
U noći tamnoj sve više,
ga ima, a nebo svetli li
svetli…